Будь умным!


У вас вопросы?
У нас ответы:) SamZan.ru

BEOGRD 1962. O brite l ti ni pripoved~i Ne~e d ti npisu neto korisno prijtno p d se ~ovek topi u slsti kd ~it nego kpju ispod zemlje ono njcrnje

Работа добавлена на сайт samzan.ru: 2016-03-13


PRIPREMLjENO U BIBLIOTECI milicat@hemo.net

FJODOR DOSTOJEVSKI

BEDNI LJUDI

IZDAVAČKO PREDUZECE »RAD«

BEOGRAD    1962.

O, braite, l ti naši pripovedači! Neće da ti napisu nešto korisno, prijatno, pa da se čovek topi u slasti kad čita, nego kapaju ispod zemlje ono najcrnje ! . . . Ja bih im zabranio da pišu! Pa na Ma to liči: čitaš . . . i nehotice se zamisliš i onda ti svakojake gluposti padnu na pamet. Lepo bih im zabranio da pi&u: baš bih im saavim zabranio!

Knez  V.  F.   Odojevski

Najmilija  moja  Varvara   Aleksejevna!

Juče sam bio srećan, presrećan neizmerno srećan! Vi ste me makar i jednom u životu po-slušali,   jogunice   jedna!   Uveče,   oko   osam   sati, probudim  se  (vi  znate, mila  moja, da volim da odspavam sat-dva posle rada), uzmem svecu, spremim  hartiju,   zarezem   pero,   odjednom   slučajno bacim pogled verujte, srce mi zaigra!,,Znači, vi ste ipak razumeli šta sam hteo, štamije srdašce   želelo!   Vidim   krajičak   zavesice   na   vašem  prozoru je  savijen  i  zakačen za  saksiju  sa zdravcem, tačno, tačno kako sam vam pre pominjao; tada mi se učini da je i lišće vaše promaklo pored  prozora,  da  ste i  vi  prema  meni  iz  sobice vaše gledali, da ste i vi o meni mislili! A kako mi  je   bilo   krivo,   dušice,   što   milo   lišće   vaše nisam mogao dobro da vidim! A bilo je vreme kad smo i mi jasno videli, mila moja. Starost nije radost,  rođena! Eto, i sad mi sve nešto igra pred očima;   čim  poradiš  uveče,  napišeš nešto,  ujutru ti oči pocrvene i suze teku tako da me čak bude stid od sveta.  Ali ipak, u mojoj  je mašti zablistao  vaš  osmeh,   anđelčiću moj,   vaš  blag,   ljupki

3

osmeh; i u srcu mi je bilo isto osećanje kao ono onda kad sam vas poljubio, Varinjka sećate li se, anđelčiću? Znate li, dušo moja, čak mi se učinilo da ste mi tamo prstićem zapretili? Je li tako, vragolanko? Svakako sve to podrobnije opišite u vašem pismu.

A kako vam se čini naša dosetka u pogledu vaše zavesice, Varinjka? Divno, zar. ne? Radim li, idem li da spavam, probudim li se, i ja znam da i vi tamo na mene mislite, da me se sećate, da ste i vi zdravi i veseli.  Ako spustite zavesu znači, zbogom,   Makare   Aleksejeviču,   vreme  je   da   se spava! Ako podignete znači, dobro jutro, Makare   Aleksejeviču,   kako ste spavali, ili kako   je vaše   zdravlje,   Makare   Aleksejeviču?   A   što   se mene tiče,  ja  sam, hvala stvoritelju,  zdrava i vesela!   Vidite  li,   dušice   moja,   kako   je   to   vesto smišljeno; tu nam ni pisma nisu potrebna? Je Г te da je dosetljivo? A dosetka je moja! Pa zar nisam majstor u tim stvarima, Varvara Aleksejevna? Javjjam vam, mila moja Varvara Aleksejevna, da sam noćas dobro spavao,  i protiv očekivanja, čime sam veoma zadovoljan; premda ti se u novim stanovima,   tek   što   se   doseliš,   nikad   ne   spava; sve nekako nije potaman! Ustao sam danas čio kao soko, mili mi  se da živim. Kako  je lepo danas jutro, rođena!  Kod nas su otvorili prozorče;  su-našce šija,  ptičice  cvrkuću,  vazduh odiše  proleć-nim   mirisima,   i  sva  je   priroda   oživela   no, i sve ostalo je tome odgovaralo; sve kao što treba da bude u proleće. Danas sam čak i sanjario dosta prijatno, i to sve o vama, Varinjka. Uporedio sam , vas sa ptičicom nebeskom,  stvorenom ljudima na radost a prirodi za ukras.  Smesta sam pomislio, Varinjka,   da   i   mi,   ljudi   koji   živimo  u  brizi   i silnom nemiru, moramo zavideti bezbrižnoj i nevinoj sreći nebeskih ptica no i ostalo sve tako isto, tome slično; to jest, ja sam sve takva udaljena poređenja pravio.  Imam jednu knjigu,  Varinjka, u kojoj je isto sve to veoma potanko opisano.   Ja   to   stoga   pišem, što   sanjarenja   bivaju

4

razna, mila moja. A sad je,- eto, proleće, pa i misli dolaze sve tako prijatne, žive, zanimljive, i sanjarenja su nekako nežna: sve je ružičasto. Zato sam to sve i napisao; a, uostalom, sve sam to uzeo iz knjige. U njoj pisac iskazuje takvu istu želju u stihovima i piše

Zašto nisam ptica, ptica grabljivica!

Pa i tako dalje. Tamo ima još i drugih misli, ali neka ih! Nego, kud ste to jutros išli, Varvara Aleksejevna? Ja se još ni u kancelariju nisam spremao, a vi ste, baš kao prava ptičica prolećna, prhnuli iz sobe, pa preko dvorišta prošli tako veselo. Kako sam se radovao gledajući vas! Ah, Varinjka, Varinjka! ne tugujte; suzama se tuga ne može olakšati; to ja znam, mila moja to iz iskustva znam. Sad ste tako mirni, a i zdravlje vam se malo popravilo. A kako vaša Fedora? Ah, kako je to dobra žena! Vi mi, Varinjka, napišite kako sa njom sad tamo živite, jeste li potpuno zadovoljni? Fedora je, istina, malo džandr-Ijiva; ali vi se na to ne osvrćite,, Varinjka. Neka je! Ona je tako dobra.

Ja sam vam već pisao o našoj Terezi i ona je dobra i pouzdana žena. A koliko sam strahovao zbog naših pisama! Kako li ćemo ih slati? Kad ono kao da nam je sam bog na sreću poslao Terezu. To vam je žena dobra, krotka, ćutljiva. Ali naša gazdarica je prosto bezdušna. Satire je radom kao neku staru krpu!

Ali, u kakvu sam jazbinu dospeo, Varvara Aleksejevna! I to mi je stan! Pre sam živeo kao neki gluvać, znate i sami: mirno, tiho; kod mene se i muva mogla čuti kad proleti. A ovde graja, vika, galama! Ta vi još i ne znate kako je ovde kod mene. Zamislite, na primer, jedan dug hodnik, potpuno mračan i prljav. S njegove desne strane je šlep zid, a s leve sve vrata pa vrata, kao hotelske sobe, sve se tako u redu protežu. Eto, ta odeljenja se izdaju pod najam, a u svakom

5

je po jedna sobica; žive u jednoj i po dvoje, i po troje. Reda ne tražite —•pravi Nojev kovčeg! Uostalom, ljudi su, izgleda, dobri, sve neki obrazovani, školovani. Tu je jedan činovnik (on ne-gde radi u literarnoj struci), čovek načitan: i

0 Homeru* i o Brambeusu, i o raznim tamo njihovim piscima priča,  o  svemu priča pametan čovek!

1  dva oficira ovde stanuju neprestano se kartaju. Jedan poručnik korvete stanuje tu, i Englez učitelj. Nego, čekajte, mila moja, malo ću vas zabaviti;   opisaću   vam   ih   u   idućem pismu   satirički, to jest takvi su oni sami po sebi, sa svim pojedinostima.     Gazdarica    naša,    vrlo    mala    i prljava starica, po ceo dan ide u papučama i u šlafroku,  i  čitav dan  samo Terezu  grdi.   Ja  stanujem u kujni ili, tačnije rečeno, evo kako: ovde pored kujne ima jedna soba (a naša kujna je, moram   vam, primetiti,   čista,  svetla,   veoma   lepa), omanja sobica, skroman jedan kutak... to jest, još bolje rečeno,   kujna     velika,   sa  tri prozora,   pa prema poprečnom zidu ima pregradu, tako da mu dođe kao još jedna soba, odeljenje    prekobrojno; sve prostrano, udobno, ima i prozor, i sve; jednom rečju,   potpuno udobno.  No,  eto,   to  vam   je  moj kutak.   Ali   zato   nemojte   misliti,   rođena,   da   tu ima nešto drugo i da to ima nekakav tajanstven smisao; da je to, na primer, kujna! to jest ja, istina,   baš  u  toj   istoj   sobi  iza   pregrade   stanujem,   ali   ništa   ne   mari;   ja   od   svih  zasebno, skromno živim, sasvim povučeno zivim. Namestio sam  postelju,   sto,   orman,   dve  stoličice  i   ikonu sam  obesio.  Istina,   ima i  boljih   stanova,   možda ih   ima   i   daleko   boljih,   ali   udobnost   vam   je najglavnija stvar; jer ja to sve zbog udobnosti, i ne mislite da je to zbog nečeg drugog. Vaše pro-zorče je prekoputa moje sobe, preko dvorišta; a dvorište je usko, u prolazu mogu da vas vidim ipak   mi   je,   jadniku,    prijatnije,    a   i   jeftinije. Ovde kod nas najgora soba sa hranom staje 25 ru-balja u asignacijama. Nije za moj džep! A moj stan staje sedam rubalja u asignacijama i  hrana pet

6                            ,

rubalja u srebru, što čini 24 i po, a pre jam plaćao tačno 30, ali zato sam se morao mnogo čega odricati: čaj nisam uvek pio, a sad sam, eto, uštedeo i za čaj i za šećer. Ono, znate, rođena moja, ne piti čaj to je nekako sramota; ovde je sve imućan svet, pa me je zato sramota. Zbog sveta ga i pijem, Varinjka, reda radi, zbog tona; a što se mene tiče svejedno mi je, nisam probirač. Sad dodajte još i za džeparac ipak čoveku nešto zatreba pa čizmice neke, odelce, zar može mnogo da mi preostane? Eto vam čitave moje plate. Ali ja se ne bunim i zadovoljan sam. Meni je dovoljno. Evo već nekoliko godina mi je dovoljno; a dobijam i nagrade ponekad. A sad zbogom, anđelčiću moj. Kupio sam vam dve saksije sa zdravcem i geranijumom nije skupo. A vi možda i rezedu volite? Ima i rezede, samo mi napišite; ali znate, sve mi to što podrobnije napišite. Nego vi nemojte ništa da mislite i brinete, rođena moja, zbog mene što sam takvu sobu uzeo. Ne, na to me je udobnost nagnala, samo me je udobnost dovela u iskušenje. Jer ja, rođena moja, novac skupljam na stranu ostavljam; imam ja paricu. Ne obraćajte pažnju na to što sam tako smeran da bi me, izgleda, i muva krilom oborila. Ne, rođena moja, ja ne zaboravljam sebe, i karaktera sam sasvim takvog kako dolikuje čoveku čvrstog i spokojnog duha. Zbogom, zbogom, anđelčiću moj! Raspisao sam se jutros gotovo dva tabaka, a odavno je već vreme da idem u kancelariju. Ljubim vam prstiće, rođena moja, i ostajem

vaš  najpokorniji  sluga i  najverniji  prijatelj

MAKAR DJEVUŠKIN

P. S. Jedno vas molim: odgovorite mi, anđelčiću moj, što je moguće podrobnije. Uz ovo vam šaljem, Varinjka, funtu bombona; pa u zdravlje ih pojedite, i ako boga znate za mene ne brinite i ne zamerite mi. E, a sad zbogom, rođena.

.7

P.   G.   Makare  Aleksejeviču!

Aprila 8.

Znate li da ću, najzad,  morati  sasvim da se posvađam s vama! Kunem vam se, dobri Makare Aleksejeviču, da mi je čak teško da primam vaše poklone. Znam šta vas staju, koliko se odričete i lišavate onoga što vam  je  najpotrebnije.  Koliko sam vam puta govorila da mi ne treba ništa, baš ništa, da nisam kadra da vam vratim i ona dobročinstva  kojima  ste me  dosad  obasipali.   I  šta će mi  te  saksije? Dobro,  zdravac  još kojekako,   ali zašto   geranijum?    Dovoljno   je    neoprezno    reći samo jednu reč, kao recimo o tom geranijumu, a vi ga odmah kupite. A sigurno je skupo? Kakvi su mu divni   cvetovi!   Ugasitocrveni   sa   krstićima.   Gde li ste  to  našli tako  lep   geranijum?   Stavila   sam ga nasred prozora, na najvidnije mesto; na pod ću staviti  klupu,   a   na  klupu  ću   još   staviti   cveća; samo čekajte dok se i ja malo obogatim! Fedora ne može dovoljno  da  se  naraduje;   kod  nas  je  sad pravi raj u sobi čisto,  svetio! Dobro, a zašto ove bombone? l, boga mi, odmah sam po pismu pogodila da kod vas nešto nije u redu: i raj, i proleće,   i   mirisi   se   razležu,   i   ptičice   cvrkuću! Šta li je ovo, rekoh? Da nema tu i stihova? Jer, boga mi, samo još stihovi nedostaju u vašem pismu, Makare Aleksejeviču! I osećanja nežna, i sanjarenja u ružičastoj boji sve je -tu! Na zavesu nisam ni mislila; mora da se  sama  zakačila kad sam saksije premeštala;  eto vam!

Ah, Makare Aleksejeviču! Ma šta vi pričali, ma kako sračunavali svoje prihode da biste me prevarili, da biste mi pokazali kako sve svoje prihode trošite samo na sebe, od mene ništa nećete zatajiti i sakriti. Jasno je da vi zbog mene otkidate sebi od usta. Zašto vam je, na primer, palo na pamet da uzmete takav stan? Ta tu vam smetaju, uznemiruju vas; teskobno vam je i neudobno. Vi volite samoću, a čega tu sve nema oko vas! A vi biste mogli daleko bolje žive ti s obzi-

rom na vašu platu. Fedora kaže da ste ranije kudikamo bolje živeli no sad. Pa zar ste vi tako sav svoj život proveli, u samoći, u oskudici, bez radosti, bez prijateljskog srdačnog razgovora, uzimajući pod najam ćoškove kod tuđih ljudi? Ah, dobri prijatelju, kako vas žalim! Pa bar zdravlje svoje čuvajte, Makare Aleksejeviču! Kažete da vam vid slabi, pa bar nemojte pisati pri sveci; što pišete? Vaša revnost u službi je sigurno i bez toga poznata vašim starešinama.

Još jednom vas preklinjem, ne trošite na mene toliki novac. Znam da me volite, ali ni vi sami niste bogati... I ja sam danas radosna ustala. Bilo mi je tako lepo; Fedora je već uveliko radila, a i meni je posao našla. Tako sam se obradovala; samo sam otišla da nabavim svilu, pa sam se odmah latila posla. Celog jutra mi je bilo tako lako oko srca, bila sam tako vesela! A sad opet sve neke crne misli, tužna sam, tišti me nešto na srcu.

Ah, šta li će biti sa mnom, kakva li će biti moja sudbina! Teško mi je što sam u takvoj neiz-vesnosti, što nemam nikakve budućnosti, što ne mogu ni da pretpostavim šta će sa mnom biti. U prošlost mi je strašno i pogledati. Tamo je sve tako tužno da mi se srce čepa kad samo pomislim. Dok sam živa, tužiću se na zle ljude koji su me upropastili!

Smrkava se. Vreme je da se latim posla. Htela bih o mnogo čemu da vam pišem, ali nemam vremena, posao je vezan za rok. Treba da požurim. Naravno, pisma su lepa stvar; pored njih ipak nije tako dosadno. A zašto koji put ne svratite kod nas? Zašto, Makare Aleksejeviču? Ta sad vam je blizu, a i vremena vam ponekad slobodnog preostane. Svratite, molim vas! Videla sam vašu Terezu. Ona je, izgleda, bolesna; žao mi je bilo nje; dala sam joj dvadeset kopejki. Daj Umalo što ne zaboravih: svakako mi napišite sve, što je moguće opširnije, o svom živovanju. Kakvi su to ljudi oko vas i živite li dobro s njima? Mnogo

9

bih htela da sve to znam. Pazite, svakako mi napišite! A danas ću već namerno onaj krajičak zavese zaviti. Ležite ranije; sinoć sam do ponoći videla kod vas svetlost. A sad zbogom. Danas mi je i teško, i dosadno, i tužno! Takav je valjda dan! Zbogom. Vaša

VARVARA DOBROSJOLOVA

Aprila 8. Poštovana    gospođice    Varvara    Aleksejevna!

Da, draga moja, da, rođena moja, valjda mi je, jadniku, danas takav dan sudbina dodelila. Da, našalili ste se sa mnom, starcem, Varvara Aleksejevna! Uostalom, sam sam kriv, za sve sam kriv! Ko me je terao da se pod starost, sa čuperkom kose na glavi, upuštam u avanture i u dvosmislenosti... I još ću vam reći, rođena, čudan je ponekad čovek, vrlo čudan. I, gospode bože! o čemu samo ne započne razgovor i kud sve ne ođluta! A šta izađe iz toga, šta proizlazi iz toga? Pa baš ništa ne proizlazi, ili izađu takve besmislice da bog sačuva! Ja se, rođena, ne ljutim, nego tako teško mi je samo da se sećam svega, i teško mi je što sam vam pisao tako u figurama i glupo. Pa i u kancelariju sam danas došao kao neki kicoš i fićfirić; sjaj mi je nekakav bio u srcu. U duši mi je, bez ikakvog razloga, bio pravi praznik; sve mi se mililo! Latih se akata sa velikom revnošću ali šta izađe posle iz toga! Jer posle kad bolje pogledah, sve nekako bese kao i pre i jadno, i sumorno. Sve one iste mrlje od mastila, sve isti stolovi i akta, a i ja sam isti, onakav kakav sam bio, potpuno sam takav isti i ostao pa šta mi je trebalo da na Pegazu jašem? I otkud sve to? Zato što je sunce izvirilo i nebo se zaplavilo! Zar otud? I kakvi mirisi, kad čega

10

sve nema u našem dvorištu ispod prozora! Znači, sve se to meni iz gluposti učinilo. Jer, dešava se da čovek tako zaluta u svojim rođenim osećanjima, pa napriča besmislice. A to ni od čega drugog ne dolazi no od suvišne glupe vatre-nosti srca. Kući nisam došao, nego sam se dovukao; bez ikakvog razloga me je zabolela glava. Tako vam je to uvek jedno drugo vuče. (Mora biti da su mi leđa nazebla.) Obradovao sam se, budala budalasta, proleću, pa pošao u tankom šinjelu. I u mojim osećanjima ste se prevarili, rođena moja! Njihov izliv ste sasvim pogrešno ra-zumeli. Samo me je očinska ljubav oduševljavala, jedino čista očinska ljubav, Varvara Aleksejevna. Jer ja vama zamenjujem rođenog oca, zato što ste jadno siroče. To vam iskreno govorim, od srca, po rodbinski. Jer kako bilo da bilo, ja sam vam bar daleki rođak; iako sam vam, što kaže poslovica, devete pećke žarilo, ipak sam vam rod, i sada najbliži rođak i zaštitnik. Jer tamo gde ste po-najpre imali pravo da tražite zaštitu i odbranu našli ste izdajstvo i uvredu. A što se tiče stihova, reći ću vam, rođena, da meni ne liči da se u ovim godinama vežbam u sastavljanju stihova Stihovi su glupost! Zbog stihova i u školama sada decu tuku... eto, šta je, rođena moja.

Šta   mi  vi   to   pišete,   Varvara   Aleksejevna,

0  udobnostima, o miru i o raznim stvarima? Rođena moja, ja nisam ni mrzovoljan, ni probirač nikada   nisam   bolje   živeo   nego   sada.   Pa  zašto onda pod stare dane da izvoljevam; sit sam, ode-ven, obuven; pa što da smišljam i izmišljam! Nisam   grofovskog roda!   Otac  mi  nije   bio   plemić

1  sa svom svojom porodicom bio je po prihodima još siromašniji od mene. Nisam ja maza! Uostalom, ako ćemo pravo da govorimo, u mom starom stanu mi je  sve bilo  kudikamo bolje: slobodniji sam tamo bio, rođena moja... Naravno, i ovaj mi je stan dobar, čak je u nečemu i prijatnije, pa, ako hoćete,   i   raznovrsnije;   ja   protiv   toga   ništa   ne velim,  ali  ipak  mi je starog mog stana žao. Mi

11

stari, to jest u godinama ljudi, na stare se stvari kao na nešto rođeno naviknemo. Taj mi je stančić, znate; bio tako mali; zidovi su bili... nego zašto o njima govoriti! zidovi su bili kao i svi zidovi, nije stvar u njima, nego uspomene na svu moju prošlost izazivaju setu u meni. Čudna stvar, teško mi je, a uspomene ipak kao da su prijatne. Čak i što je r đavo bilo, na što sam se ponekad i ljutio, i to se u sećanju nekako preči-šćava od ružnog i javlja se u mojoj mašti kao nešto privlačno.- Mirno smo živeli, Varinjka, ja i moja gazdarica, pokojna starica. Eto, i te starice se sad sećam sa tugom u srcu. Dobra je to bila žena i nije mi mnogo naplaćivala za stan., Obično je plela ed raznih parčadi pokrivače nekim vrlo velikim iglama; samo se s tim bavila. Svecu smo zajedničku imali, pa smo za istim stolom i radili. Imala je unučicu Mašu sećam je se još kao deteta sad će već biti devojče od oko trinaest godina. Bila je tako nestašna, vesela, stalno nas je zasmejavala; eto, tako smo nas troje živeli. Tako, u dugo zimsko veče sednemo za okrugli sto, popijemo čaj, pa se onda i prihvatimo posla. A starica, da Maši ne bi bilo dosadno i da ne bude nestašna, počne, tako, da priča priče. I kakve su samo to priče bile! Ne samo dete, već i razborit i pametan čovek ne može sit da ih se nasluša, šta ima! i ja sam, često, zapalim svoju lulu, pa se tako zanesem da zaboravim i na posao. A dete, ta vragolanka naša, tek se zamisli; nasloni se rumenim obraščićem na ručicu, svoja lepa ustašca otvori, pa čim bude kakva strašna priča, -a ona se odmah sva pripije uz staricu. A mi smo je sa uživanjem posmatrali; i ne primetimo da je sveca izgorela, ne čujemo ponekad kako napolju besni mećava i briše vejavica. Lepo smo živeli, Varinjka; i tako smo skoro čitavih dvadeset godina zajedno proživeli. Ali šta sam se ja tu zapričao! Vama se, možda, takva tema ne dopada, a ni meni nije tako lako da se sećam toga naročito sada. Sumrak je. Tereza

12

nešto posluje; mene glava boli, a i leđa me malo bole, pa su mi i misli nekako čudne, kao da me i one bole; tužan sam danas, Varinjka! A šta mi vi to pišete, rođena moja? Kako da dođem kod vas? Šta bi na to, mila moja, ljudi rekli? Jer morao bih preko dvorišta preći, naši bi prime-tili, raspitivali bi se počelo bi da se priča, raznele bi se spletke, i čitavoj stvari bi dali drugi smisao. Ne, anđelčiću moj, bolje će biti da vas sutra na bdeniju vidim; to će biti razboritije i za nas oboje bezopasnije. I ne zamerite mi, rođena, što sam vam ovakvo pismo napisao. Kad sam ga pročitao, video sam da je čitavo nekako nepovezano. Ja sam, Varinjka, star, neškolovan čovek; u mladosti nisam učio, a sad mi u glavu ništa ne bi išlo i kad bih počeo ponovo da učim. Priznajem, rođena, da nisam majstor u opisima i znam i bez tuđeg ukazivanja i podsmevanja dačim hoću da napišem nešto složenije da ću gluposti natrabunjati. Video sam vas danas na prozoru, video sam kako ste zavesu spustili. Zbogom, zbogom, neka vas gospod čuva! Zbogom, Var-vara Aleksejevna.

Vaš nesebični prijatelj

MAKAR DJEVU SKIN

P. S. Ja, rođena moja, satire ni o kome sad ne pišem. Prestar sam, draga moja, Varvara Aleksejevna, da se naprazno cerim! I meni će se narugati ako druge počnem da ismevam. Znate, po onoj ruskoj poslovici ko, veli, drugom jamu kopa, taj će... i sam u nju...

Aprila 9.

Poštovani    gospodine    Makare   Aleksejeviču!

Pa kako vas nije stid, prijatelju i dobrotvoru moj, Makare Aleksejeviču, da se tako ražalostite i da budete ćudljivi. Zar ste se uvredili! Ah, če-

-13

sto sam neoprezna, ali nisam ni pomislila da ćete moje reci primiti kao zajedljivu šalu. Budite uvereni da se nikad neću usuditi da se rugam vašim godinama i vašem karakteru. A sve se to desilo zbog moje lakomislenosti, a još više zato što mi je strašno dosadno; a šta sve čovek neće učiniti iz dosade? Ja sam, opet, mislila da ste baš vi u svom pismu hteli da se malo našalite. Strašno mi je bilo žao kad sam videla da ste nezadovoljni sa mnom. Ne, dobri prijatelju i dobrotvoru moj, varate se ako mislite da sam bez-osećajna i neblagodarna. Ja u svom srcu umem da ocenim sve što ste za mene učinili, zaštitivši me od rđavih ljudi, od njihovih gonjenja i mržnje. Uvek ću se moliti bogu za vas i ako moja molitva može da stigne do boga i nebo je usliši, bićete srećni.                                                                   -'*si

Danas se vrlo rđavo osećam. Čas sam u vatri, čas u groznici. Fedora se jako boji za mene. Gre-šite, Makar e Aleksejeviču, što se ustručavate da dođete k nama, Sta se to drugih tiče!? Mi se poznajemo, i gotovo!... Zbogom, Makare Aleksejeviču. Sad više nemam o čemu da pišem, a i ne mogu: veoma se loše osećam. Molim vas još jednom da se ne ljutite na mene i da budete uvereni u isto svagdašnje poštovanje i istu odanost,

sa   kojima   ostajem

vaša   najodanija    i   najpokornija    službenica

VARVARA DOBROSJOLOVA

Aprila 12.

Poštovana   gospođice   Varvara   Aleksejevna!

Ah, rođena moja, šta je to s vama?! Pa vi me, eto, svakog puta tako plašite. Pišem vam u svakom pismu da se čuvate, da se utopljavate, da ne izlazite napolje kad je ružno vrerrie, da budete na

14

svakom koraku oprezni, a vi me, anđelčiću moj, uopšte ne slušate. Ah, mila moja, pa vi ste pravo dete! Ta vi ste slabi, kao slamčica ste slabi, znam ja to. Neka samo dune neki vetrić, i vi većkunjate. A kad je tako, treba se čuvati,, starati se o sebi, izbegavati opasnosti, i prijatelje svoje ne bacati u tugu i brigu.

Izražavate želju, rođena, da doznate sve pojedinosti o mom životu i o svemu što je oko mene. Sa radošću žurim da ispunim vašu želju, mila moja. Počeću od početka, rođena: biće doslednije. Prvo, u našoj su kući na glavnom ulazu stepenice sasvim prilične; naročito paradne čiste, svetle, široke, sve samo liveno gvožđe i mahagoni. Ali zato ne pitajte za sporedne: vijugave, vlažne, prljave, polomljeni stepenici, a zidovi su tako masni da se ruka lepi kad se čovek odupre. Na svakom odmorištu nalaze se sanduci, stolice i polomljeni ormani, povešane krpe, prozori porazbijani; korita stoje sa svakojakom nečistoćom, prljavstinom, đubretom, ljuskama od jaja i ribljim menurima; smrdi... jednom rečju, ne valja.

Već sam vam opisivao raspored soba; on je, nema govora, zgodan, to je istina, ali je nekako u njima zagušljivo, to jest ne da nešto smrdi, nego se oseća, kako bih se izrazio, neki pomalo natruo, oštro-sladunjav zadah. U prvi mah je utisak neprijatan, ali sve to nije strašno; treba čovek da provede samo dva minuta kod nas, i odmah to prođe, pa se ne oseti kad je sve to prošlo, zato što čovek i sam počne nekako loše da miriše, i odelo počne da zaudara, i ruke zaudaraju, i sve zaudara, pa se čovek i navikne. Zato kod nas šti-glici brzo uginu. Poručnik korvete već petog kupuje -ne mogu da žive u našem vazduhu, pa to ti je. Kuhinja nam je velika, prostrana, sve tla. Istina, u jutru se pomalo dimi kad prže ribu ili govedinu, a i isprskaju i ispolivaju na sve strane, ali je zato uveče pravi raj. Kod nas u kuhinjiuvek visi na konopcu staro rublje, a kako moja soba nije daleko, to jest skoro je sasvim uz kuhinju,

15

to mi miris rublja malo smeta; ali ništa za to, malo ću da poživim, pa ću se i naviknuti.

Od ranog jutra, Varinjka, počinje kod nas gungula; svet ustaje, hoda, lupa to se dižu svi oni kojima je to potrebno, ko je u službi ili prosto ko sam hoće; svi počinju čaj da piju. Samovari su većinom gazdaričini, malo ih je, tako da~ mi svi čekamo na red; a ko hoće sa svojim čaj nikom preko reda, tome dobro natrljamo uši. Tako su i mene prvi put uhvatili, te... uostalom, zašto pisati! Tu sam se i upoznao sa svima. Sa poručnikom korvete sam se prvo upoznao; nekako je otvoren, sve mi je ispričao: o ocu, o majci, o sestri koja je udata za tulskog člana suda i o gradu Kron-štatu. Obećao mi je da će mi u svemu biti pokrovitelj, i odmah me pozvao na čaj. Pronašao sam ga u onoj istoj sobi gde kod nas obično igraju karte. Tamo su mi dali čaja i hteli na silu boga da se kockam s njima. Da li su mi se rugali ili nisu ne znam; tek oni su čitave noći igrali, i kad sam ušao, još uvek su se kartali. Kreda, karte i toliko dima u celoj sobi da je peklo za oči. Nisam hteo da igram i odmah su mi primetili da o filozofiji govorim. Posle više niko nije ni govorio sa mnom za sve vreme: a meni je to, časna reč, i milo bilo. Neću više k njima nikad: to je kocka, prava kocka! I kod činovnika literarne struke se isto uveče skupljaju. Ali, kod ovog je dobro, skromno, naivno i delikatno; sve je nekako fino.

E, Varinjka, pomenuću vam još uzgred da je naša gazdarica više no odvratna žena, i usto prava veštica. Videli ste Terezu? Kako ona izgleda? Mršava kao očerupano, kržljavo pile. U kući je svega dvoje služinčadi: Tereza i Faldoni, gazdin sluga. Ne znam, možda on ima i neko drugo ime, ali on se i na ovo odaziva; svi ga tako zovu. On je riđ, neka njuška, ćorav, prćasta nosa, grubijan: neprestano se svađa s Terezom, samo što se ne potuku. Uopšte rečeno, ja ovde ne živim baš sasvim dobro... A da zaspimo noću svi u isti mah i da se

16

umirimo to se nikad ne dešava. Večito se negde sedi i igra, a ponekad se i takve stvari dešavaju da je prosto sramota i pričati. Ja sam se sad već ipak. navikao,  ali se čudim kako mogu porodični ljudi da se sažive s takvim paklom. Čitava porodica nekakvih siromaha iznajmila je kod naše gazdarice sobu; samo, ona se ne nalazi s ostalim sobama, već je s druge strane, u uglu, odvojena. Povučen svet! Niko ne zna ni  da su živi. Stanuju u jednoj sobici koju su pregradili pregradom. On je nekakav činovnik bez mesta: otpušten je pre sedam godina zbog nečeg. Prezime mu je Gorškov; sed, omalen, ide u takvom izmašćenom i izlizanom odelu da je prosto žalost gledati ga; kudikamo je gore od moga! Tako je jadan, slabunjav (sretnem ga po koji put u hodniku); kolenca mu drhte, ruke drhte, glava drhti; valjda od neke bolesti, ko bi ga znao; bojažljiv je, od    svakog se plaši, sve se sklanja u stranu kad ide; ono, i ja sam ponekad stidljiv, ali on je još mnogo više. Ima i porodicu ženu i troje dece. Najstariji, dečak, isti otac, slab je kao i ovaj. Žena je nekad morala biti lepa, to joj se još i sad vidi; ide, sirotica, u takvim bed-nim ritama. Oni su se, kako sam čuo, zadužili kod gazdarice i ona prema njima nije baš najljubaznija. A čuo sam da i sam Gorškov ima nekakvih neprilika zbog kojih je i službu izgubio... da li je po-sredi  neka parnica, ili neki sudski proces,  ili je  on pod nekom istragom, ne bih vam umeo tačno reći. Sirotinja su velika, grdna su sirotinja gospode bože! U njihovoj je sobi uvek mir i tišina, kao da u njoj niko ne živi. Čak se i deca ne čuju. I nikad se ne  dešava da se deca razigraju, poko-škaju, a to je već rđav znak. Jednom mi se uveče desilo da prođem pored njihovih vrata;  baš nekako u to doba je u celoj kući vladala tišina, kako obično ne biva; čujem jecanje, zatim šapat, pa opet jecanje, baš kao da neko plače, ali tako tiho, tako žalosno da mi se srce cepalo, i posle me ćelu noć misao na te jadnike nije napuštala, tako da nikako nisam mogao ni zaspati kao što treba.

2   Bednt   ljudi                      l?

E, zbogom, Varinjka, prijateljice moja najmilija! Opisao sam vam sve kako sam umeo. Danas čitav dan samo o vama mislim. Srce mi se zbog vas, rođena moja, iskidalo. Jer, dušice moja, eto, ja znam da vi nemate toplog prsnika. Ta petrograd-ska proleća, vetrovi, pa kišice sa snegom to mi je smrt, Varinjka! Takva čistoća, vazduha da me bog sačuva! Ne zamerite mi, dušice, .na pisanju; nema tu stila, Varinjka, nema ni traga od stila. Da je bar makar kakav. Pišem šta mi prvo na pamet padne, samo da vas čim bilo razveselim. A druga bi stvar, recimo, bila da sam učio nekako; a jadno mi moje učenje! Čak ni za najjeftinije pare nisam učio.

Vaš   stari   i   verni   prijatelj.

MAKAR DJEVUŠKIN

Aprila 25.

P.   G.   Makare Aleksejeviču!

Danas sam srela svoju sestru od tetke, Šašu! Grozno! I ona će, jadnica, propasti! A čula sam sa strane da se Ana Fj odorovna neprestano o meni raspituje. Izgleda da ona neće nikad prestati da me progoni. Veli da hoće da mi oprosti i da zaboravi^ sve što je ranije bilo i da će svakako lično doći da me poseti. Kaže da mi vi uopšte i niste nikakav rođak, da mi je ona bliža rođaka, da vi nemate nikakvog prava da se mešate u naše rodbinske odnose i da je za mene sramota i nepristojno da živim od vaše milostinje i da me vi izdržavate. Grdi me, kaže da sam nezahvalna!... kaže da sam zaboravila njeno gostoprimstvo, da je ona mene i mamu možda spasla da ne umremo od gladi, da nas je ona pojila i hranila i više od dve i po godine na nas novac trošila i da nam je, povrh svega toga, još i dug oprostila. Čak ni majčicu nije

18

poštedela! A kad bi znala samo jadna majčica šta su sa mnom učinili! To samo bog zna!... Ana Fjo-dorovna veli da ja, zbog svoje gluposti, nisam umela da sačuvam svoju sreću, da me je ona sama na tu sreću upućivala, da za sve ostalo nije kriva, već da ja sama nisam bila kadra, ili možda nisam ni htela, da branim svoju čast. A ko je tu, blagi bože, kriv? Ona kaže da je gospodin Bikov potpuno u pravu i da se on tek neće oženiti ma kakvom koja... nego zašto o tome pisati. Strašno je to slušati takvu neistinu, Makare Aleksejeviču! Ne znam šta se sa mnom sad zbiva. Drhtim, plačem, jecam; ovo sam vam pismo čitava dva sata pisala. Mislila sam da će ona, ako ništa drugo, bar priznati svoju krivicu preda mnom; a međutim, gle šta ispade! Preklinjem vas, ne uznemira-vajte se, prijatelju moj, zaštitnice moj jedini! Fe-dora sve preuveličava; nisam bolesna. Samo sam juče malo nazebla kad sam išla na Volkovo majci na parastos. Zašto niste pošli zajedno sa mnom; toliko sam vas molila. Ah, jadna, jadna moja majčica, kad bi ustala iz groba, kad bi samo znala, kad bi videla šta su oni od mene učinili...

^V. D.

Maja 20.

Varinjka, mila moja!

Šaljem vam, dušice, malo grožđa; kažu da je to dobro za one koji prezdravljuju, a i lekar to preporučuje za gašenje žeđi, dakle, samo za gašenje žeđi. Nedavno ste i suvo grožđe poželeli, rođena; pa, eto, sad vam šaljem. Imate li, dušice, apetit? eto, to je glavno. Uostalom, hvala bogu što je sve prošlo i svršilo se, i što se naše nedaće takođe bliže kraju. Zahvalimo nebu!/A što se knjiga tiče, do danas ih još.nigde nisam mogao nabaviti. Ima

19

ovde, kažu, jedna dobra knjiga i vrlo visokim stilom napisana; kažu da je dobra, ja sam je nisam čitao, ali je ovde mnogo hvale. Zamolio sam je za sebe; obećali su da će mi je dostaviti. Samo, da li ćete to hteti čitati? Jer vi ste mi u tom pogledu pravi probirač; teško je ugoditi vašem ukusu, znam vas već, mila moja; vi, jamačno, samo stihove hoćete, uzdisanja, ljubavi pa lepo, i stihove ću vam nabaviti, sve ću vam nabaviti; imam negde jednu svesku s prepisima.

Ja vam živim dobro. Vi se, rođena, za mene ne brinite, molim vas. A ono što vam je Fedora za mene napričala, sve su to gluposti; recite joj da je lagala, svakako joj, spletkašici, to recite!... Svoj novi mundir uopšte nisam prodavao. A i zašto, recite i sami, zašto bih ga prodavao? Kažu, eto, da ću dobiti četrdeset rubalja u srebru nagrade, pa zbog čega onda da prodajem? Vi se, rođena, ne uznemiravajte: ona je podozriva, ta Fedora, da, ona je podozriva. Još te kako ćemo lepo udesiti svoj život, mila moja! Samo, anđel-čiću moj, ozdravite, tako vam boga, ozdravite, nemojte ožalostiti starca. A ko vam je to, opet, kazao da sam omršaveo? Kleveta, opet kleveta! Zdrav-zdravcat sam i tako sam se ugojio da me je čisto pred samim sobom stid, sit sam i više nego zadovoljan: još samo vi da mi ozdravite! No, a sad zbogom, anđelčiću moj; ljubim vam vaše prstiće i ostajem

vaš večiti i najverniji prijatelj

MAKAR DJEVUŠK1N

P. S. Ah, dušice moja, šta ste to, opet, sad počeli pisati?... Šta vam sve još neće pasti na um! Pa kako da vam tako često dolazim, rođena, kako? Pitam vas. Zar da se koristim noćnim mrakom; ali sad čak i noći tako reći nema: takvo je vreme. Ja vas već ionako, rođena moja, anđelčiću, za sve vreme vaše bolesti, za vreme vašeg bunila, nisam napuštao; i, pravo da vam kažem, još mi ni

20

sad nije jasno kako sam sve to udešavao; a posle sam prestao da dolazim, jer svet postade radoznao i poče se raspitivati. A ovde su se već i bez toga razne spletke počele širiti. Ja se uzdam u Terezu; ona nije brbljiva; ali, ipak, razmislite i sami, rođena, šta bi bilo kad bi oni sve o nama doznali? Šta bi pomislili i šta bi onda rekli! Zato vi stegnite srce, rođena, pa pričekajte dok ne ozdravite; a onda ćemo već negde van kuće sastanak zakazati.

Juna 1.

Dragi Makare Aleksejeviču!

Neobično bih želela da vam učinim nešto po volji i prijatno i uzvratim za svu vašu brigu i staranja oko mene, za svu vašu ljubav prema meni, pa sam se resila, naposletku, da preturim ceo svoj orman, mada to inače mrzim da radim, i da pronađem svoju svesku, koju vam, evo, sad šaljem. Započela sam je još u srećna vremena! Vi ste se često radoznalo raspitivali o mom nekadašnjem životu, o majci, o Pokrovskom, o mom životu kod Ane Fjodorovne i, naposletku, o nedavnim nedaćama mojim, i tako ste nestrpljivo želeli da pročitate tu svesku u kojoj mi je palo na um, bog bi znao zašto, da pribeležim neke trenutke iz svog života, pa sam uverena da ću vam pričiniti veliko zadovoljstvo ovom pošiljkom. Meni je nekako bilo teško da ponovo čitam te redove. Izgleda mi da sam dvaput starija od onog vremena kad sam u tim beleškama napisala poslednji red. Sve je to pisano sa velikim prekidima. Zbogom, Makare Aleksejeviču! Strašno mi je sada dosadno i često me muči nesanica. Užasno dosadno opo-

ravlj anj e!

V. D.

21

I

Bilo mi je svega četrnaest godina kad je otac umro. Moje detinjstvo je bilo najsrećnije doba mog života. Nije započelo ovde, već daleko odavde, u provinciji, u zabačenom kraju. Otac je bio upravitelj ogromnog imanja kneza P. u T. guberniji. Živeli smo u jednom kneževom selu, i živeli smo mirno, nečujno, srećno... Bila sam tako živahna devojčica; jedino mi je bilo da trčim po poljima, po šumarcima, po vrtu, a o meni se niko nije ni brinuo. Otac je stalno bio zauzet poslovima, a majka se bavila domaćinstvom; mene niko ničemu nije učio, a meni je to bilo milo. Tako u rano jutro pobegnem ili na ribnjak, ili u šumarak, ili na livadu, ili žeteocima i ne mari što sunce prži, ili što, trčeći tamo-amo, odlutam ko zna koliko daleko od sela, izgrebem se o žbunje, iscepam haljinu; kod kuće me posle grde, a meni je baš sasvim svejedno.

I čini mi se da bih bila tako srećna da sam mogla celog svog života ostati na selu i živeti uvek na istom mestu. Međutim, morala sam još kao dete da napustim rodno mesto. Imala sam svega dvanaest godina kad smo prešli u Petrograd. Ah, sa koliko se tuge sećam našeg žalosnog spremanja! I kako sam plakala kad sam se opraštala sa svim onim što mi je bilo toliko drago. Sećam se da sam se obisnula ocu oko vrata i plačući ga preklinjala da makar još samo malo ostanemo na selu. Otac je viknuo na mene, mati je plakala; govorili su da tako mora biti, da poslovi to zahtevaju.-Stari knez P. je umro. Naslednici su otpustili oca. Otac je imao nešto novaca, koji je uložio u poslove nekih privatnika u Petrogradu. Nadajući se da će popraviti svoje prilike, smatrao je da je neophodno da sam bude na licu mesta. Sve sam to posle saznala od majke. Ovde smo se nastanili u Petro-gradskom kvartu i proživeli na istom mestu do očeve smrti.

Kako mi je teško bilo da se naviknem na novi život! Došli smo u Petrograd u jesen. Kad smo

22

napuštali selo, dan je bio tako svetao, topao, vedar; poljski radovi su se primicali kraju; na gumnima su već bili nagomilani ogromni stogovi žita i skupljala su se čitava jata ptica koje su grajale; sve je bilo tako svetio i veselo: a ovde, kad smo ulazili u grad, kiša,  vlažna jesenja prvomrazica, ružno vreme, lapavica i gomila novih nepoznatih lica, negostoljubivih, nezadovoljnih, ljutih! Nekako smo se smestili. Sećam se, svi su bili tako užurbani, stalno su bili zaposleni, uređivalo se novo domaćinstvo. Otac nikad nije bio kod kuće, mati ni trenutka nije imala odmora na   mene su potpuno zaboravili. Bila sam tako tužna kad sam ustajala onog jutra posle prve noći u našem novom stanu. Prozori su gledali u nekakvu žutu tarabu. Ulica je stalno   bila  blatnjava...  Prolaznici su  bili  retki i svi   dobro  umotavani, svima  je bilo   hladno.

A kod naše kuće po čitave dane su vladale užasna tuga i dosada. Skoro nikakve rodbine i poznanika nismo imali. Sa Anom Fjodorovnom je otac bio u svađi. (Bio joj je nešto dužan.) Dolazili su nam dosta često ljudi radi poslova. Obično su se prepirali, larmali, vikali. Posle svake takve posete otac bi bio vrlo nezadovoljan, ljut; po čitave sate hodao bi iz ćoška u ćošak, namršten, i ni s kim ne bi ni reci progovorio. Mati tada nije smela ni da progovori s njim, ćutala je. Ja bih onda sela negde u ćošak s knjigom tiho, nečujno, ne usuđujući se ni da se maknem.

Tri meseca po našem dolasku u Petrograd mene su dali u pansionat. Baš mi je bilo teško u početku među tuđim ljudima! Sve je bilo tako neprijatno, hladno; guvernante neke kreštalice, de-vojčice podsmešljive, a ja divljakuša. Pa strogost, veliki zahtevi! Za sve unapred određeno vreme, zajednički obroci, dosadni nastavnici sve me je to u početku iskidalo, izmučilo. Tamo nisam mogla ni da spavam. Plačem, tako, po čitavu noć, dugačku, dosadnu, hladnu noć. Uveče svi ponavljaju ili uče, a ja vežbam konverzaciju ili učim reci, ne smem ni da se maknem, a ovamo neprestano mi-

23

slim o našem domaćem kutku, o ocu, majci, starici-dadilji  i   q  njenim  pričama...  pa mi,   bože,   dođe tako teško! I one najneznatnije stvarčice kod kuće se  sa  zadovoljstvom   setiš!   Mislim   i razmišljam: kako bi, eto, divno bilo da sam sad nešto kod kuće! Sedela bih u našoj maloj sobici, pored samovara, zajedno sa svojima; bilo bi tako toplo, prijatno, prisno. Kako bih, mislim, zagrlila majku,  snažno i toplo-toplo! Mislim, mislim, pa tiho zaplačem od tuge, ugušujući u grudima suze, a reci mi ne ulaze u glavu. Za sutra lekciju ne naučim; čitavu noć sanjam nastavnika, vaspitačicu, devojčice;  čitavu noć bubam u snu lekcije, a sutradan ništa ne znam. Klečim, dobijem samo jedno jelo. Bila sam tako tužna, snuždena. U početku su mi se sve devoj-čiče   rugale,   zadirkivale   me,  zbunjivale   me  kad sam odgovarala lekciju, štipale me    kad smo išle u redu na ručak ili na užinu, žalile se na mene bez  ikakvog razloga   guvernanti. Ali   zato  kakav raj kad dođe dadilja po mene u subotu uveče. Obi-snem joj se, starici mojoj, o vrat od silne radosti.  A ona me obuče, utopli, jedva stiže uz put da ide naporedo sa mnom,  a ja stalno brbljam, brbljam, pričam. Kući dođem vesela, radosna, snažno sve moje zagrlim, kao da ih deset godina nisam videla.   Otpočnu  pričanja,  razgovori,   naklapanja; sa svima se pozdravljam, smejem, kikoćem, trčim,   skačem.   Otac  povede  ozbiljan  razgovor  o mom učenju, o našim nastavnicima, o francuskom jeziku, o Lomondovoj  gramatici i svi budemo tako   raspoloženi,   tako   zadovoljni.   I   sad   mi   je prijatno kad se setim tih trenutaka. Trudila sam se što sam više mogla da učim i da ugodim ocu. Videla sam da je i poslednju paru na mene trošio, a sam bog zna koliko se mučio. Svakim danom je postajao  sve   turobniji, nezadovoljniji, ljući,   narav mu se  sasvim izmenila;  poslovi su išli loše, dugova je bilo na sve strane. Mati ni plakati nije smela, reci jedne nije smela prozboriti samo da ne naljuti oca; razbole se prosto;  stalno je mrša-vela,  mršavela,  i poče ružno   da kašlje.  Dođem,

24

tako, iz pansionata, a sve samo tužna lica; mati krišom plače, otac se ljuti. Počnu prebacivanja, prekori. Otac počne govoriti da mu ne pružam nikakvo zadovoljstvo, nikakvu utehu; da se oni mene radi i najpotrebnijeg lišavaju, a ja dosada francuski ne govorim; jednom rečju, svi neuspesi, sve nevolje, sve se obaralo na mene i majku. A kako je mogao da muči jadnu majku? Kad sam je gledala, srce mi se cepalo; obrazi joj behu upali, oči usahle, lice joj je dobilo sušičavu boju. Ja sam izvlačila najviše od svih. Počinjalo je uvek zbog sitnica, a- posle je ispadalo svašta; često čak nisam ni shvatala o čemu je reč. I šta se sve onda nije govorilo, šta se sve nije prebacivalo!... I francuski jezik, i da sam strašna glupača, i da je sopstvenica našeg pansionata žena lenja i glupa; da se ona o našem vladanju ne stara; da otac još nikako ne može mesto da nađe, i da je Lomondova gramatika loša, a da je Zapoljskova mnogo bolja; da su na mene uludo potrošili veliki novac; da sam ja, očevidno, bezosećajna, da sam od kamena —•jednom rečju, ja sam se, sirota, iz petnih žila upinjala, bubajući napamet konverzaciju i reci, a za sve sam bila kriva, za sve sarn morala da odgovaram! I to nije bilo zbog toga što me otac nije voleo; ta on je mene i majku obožavao. Ne, narav mu je bila takva.

Brige, jed, neuspesi, izmučili su jadnog oca do kraja; postao je nepoverljiv, žučan; često je dolazio do očajanja, nije više vodio računa o svom zdravlju, nazebao je i odjednom se razboleo, nije dugo patio i preminuo je tako iznenada, tako naglo, da smo svi mi nekoliko dana bili van sebe od udarca. Majka kao da je otupela; čak sam strahovala za njen razum. Tek što je otac oči sklopio, a poverioci, kao ispod, zemlje, nasrnuše u gomili. Dadosmo sve što smo imali. Naša kućica u Petrogradskom kvartu, koju je otac kupio pola godine posle našeg dolaska u Petrograd, bila je takođe prodata. Ne znam kako su uredili ostalo, tek mi smo ostali bez krova, bez utočišta, bez

25

parčeta   hleba.   Mati   je   patila   od   teške   bolesti koja ju je iscrpljivala, nismo se mogle same prehraniti,  nismo   imale   od   čega   da   živimo,   pred nama je bila propast. Tada sam tek bila napunila četrnaest godina. Eto, tada nas je i posetila Ana Fjodorovna. Stalno  je govorila da je spahinica i da nam pada nekakav rod. Mati je isto govorila da nam  je  rođaka,  samo   vrlo  daleka.  Dok  bese živ otac, ona    nam nikad nije    dolazila. Došla je sa suzama u očima, govorila je da saoseća s nama, da nas veoma žali zbog našeg gubitka, zbog našeg očajnog položaja, dodala je da je otac sam za to kriv: da je živeo preko sredstava, da je mnogo   hteo  i   da   se  suviše   u   svoju   snagu   uzdao. Izrazila je želju da se s nama zbliži, predložila nam da  zaboravimo   međusobne   neprijatnosti;   a kad je mati rekla da prema njoj  nikad nije bila loše raspoložena, ona se rasplakala, povela majku u crkvu i dala da se održi pomen za pokoj duše dragog   brace   (tako   je   nazvala   pokojnog   oca). Posle toga se svečano  izmirila  s majkom.

Posle dugačkih uvoda i upozoravanja, Ana Fjodorovna nas je, izloživši u jarkim bojama naše jadno stanje, napuštenost, beznadežnost i bespomoćnost, pozvala, kako se ona sama izrazila, da se kod nje sklonimo. Majka je zahvalila, ali dugo nije mogla da se odluči; no pošto drugog izlaza nije bilo i ništa se drugo nije moglo učiniti, ona najzad izjavi Ani Fjodorovnoj da njenu ponudu primamo sa zahvalnošću. Sećam se, kao da je juče bilo, onog jutra kad smo se iz Petrogradskog kvarta preselile na Vasiljevsko ostrvo. Bilo je jesenje jutro, vedro, suvo, mrazovito. Majka je plakala; meni je bilo užasno teško; grudi su mi se kidale, dušu mi je pritiskao teret neke neizrecive, ogromne tuge... Bila su to teška vremena.........

26

II

U početku, dok se mi, to jest ja i majka, nismo privikle na novo mesto, obema nam je bilo nekako mučno i teško  kod  Ane Fjodorovne. Ana  Fjodorovna je    stanovala u sopstvenoj  kući,  na šestoj liniji.  U  kući  je  bilo  svega  pet  soba  za  stanovanje, od kojih je tri zauzimala Ana Fjodorovna i moja sestra od tetke, Šaša, koja je kod nje odrasla dete, siroče bez oca i majke. Zatim smo u jednoj sobi stanovale mi i, najzad, u posleđnjoj sobi, koja se nalazila pored naše, stanovao je jedan siromašan student, Pokrovski, kao samac kod Ane  Fjodorovne.   Ana  Fjodorovna  je  živela vrlo dobro,  imućnije   no   što se  to   moglo  pretpostavljati; ali njen imetak je bio zagonetan, isto kao i njeni poslovi. Ona  je  uvek  bila  užurbana,   uvek zabrinuta,  izlazila  je  po nekoliko  puta  na dan; ali šta je radila, o čemu se brinula i zbog čega se brinula,  to  nikako  nisam mogla da pogodim. Imala je    mnogo poznanika,  i to  različitih. Neprestano su joj dolazili gosti, i to sve bog te pitaj kakvi ljudi, uvek zbog nekakvih poslova, i to na  trenutak.  Mati me je  uvek  odvodila u našu sobu čim bi zazvonilo zvonce. Ana Fjodorovna se zbog toga strašno ljutila na majku i stalno je ponavljala da smo mi isu više ponosne, mnogo više no  što bi smele  biti  s  obzirom  na  svoj  položaj, pa bar da imamo čime da se ponosimo, i tako čitave sate nije prestajala da priča. Tada nisam shvatala zašto nam prebacuje ponos; isto tako tek mi je sad jasno, ili, ako ništa drugo, bar nagađam zašto se majka toliko lomila da pređe kod Ane Fjodorovne. Zla žena je   bila Ana Fjodorovna, ona nas je neprekidno mučila. Do dana donašnjeg je za mene ostala tajna zašto nas je upravo pozvala k sebi. Ona je u početku bila prilično ljubazna prema nama,   a   docnije   je   potpuno   ispoljila   svoj   pravi karakter,  kad je videla da smo sasvim bespomoćne i da nemamo kud. Docnije, ona je prema meni postala vrlo  ljubazna,   čak  nekako  grubo  ljubazna,

27

do laskanja; ali ispočetka sam i ja trpela isto kao i mati. Neprestano nam je prebacivala; stalno su joj bila puna usta priče o njenim dobročinstvima. Stranim  ljudima  nas  je predstavljala kao  svoje siromašne  rođake,    udovicu    i   siroče   bez   igde ičega,  koje je ona  iz milosti,  iz  hrišćanske  ljubavi, primila k sebi. Za stolom je svaki zalogaj koji   smo   ustima  prinosile   pratila   pogledom,   a ako nismo jele, onda je opet počinjala stara pe-sma: odvratno nam je, veli; ne zamerite, što imam, to i nudim; kao da bi kod nas samih bilo bolje. Oca je neprestano grdila; govorila je da je hteo da   bude   bolji   od   svih,   ali  je   ispalo   obratno; ostavio, veli, ženu i kćer da se potucaju po be-lom svetu, i da se   nije   našla rođaka-dobrotvorka, hrišćanska   duša,   srce   sažaljivo,   bog   sveti   zna, možda bi nasred ulice od gladi skapale. Šta sve nije  govorila!   Nije    bilo    toliko    gorko    koliko odvratno  slušati   je.   Mati   je   svakodnevno   plakala, zdravlje joj  se iz dana u dan pogoršavalo, ona je na očigled venula, a ipak je sa mnom od jutra do mraka  radila; primale smo porudžbine, šile,    što    se    ni    najmanje    nije    sviđalo    Ani Fjodorovnoj; ona   je neprestano govorila da njena kuća nije pomodna radnja. Ali morale smo se ode-vati; trebalo je ostavljati na stranu za nepredviđene  slučajeve;   bilo   je   neophodno   potrebno   da imamo svog novca. Mi smo za svaki slučaj štedele, nadale smo se da ćemo docnije moći otići nekud odavde. Ali mama je i ono malo zdravlja izgubila pri radu: svakim danom je postajala sve slabija. Bolest joj je, kao crv, na očigled podgrizala život i vodila je u smrt. Ja sam sve gledala, sve sam osećala,   sve  prepatila,   sve se   to  dešavalo   pred

mojim očima!

Prolazio je dan za danom i svaki je ličio na prethodni. Živele smo povučeno, kao da nismo u gradu. Ana Fjodorovna se postepeno primirivala, i to utoliko više ukoliko je postajala potpuno svesna svoje moći nad nama. Međutim, njoj nikada niko nije mislio da protivureči. Mi smo u svojoj

28

sobi bile odeljene od njene polovine hodnikom, a pored nas, kao što sam već pomenula, stanovao je Pokrovski. On je Saši davao časove iz francuskog i nemačkog jezika, istorije i geografije iz svih nauka, kako je govorila Ana Fjodorovna, i zato je dobijao od nje stan i hranu. Šaša je bila vanredno bistra devojčica, premda žustra i vrago-lanka; tada joj je bilo oko trinaest godina. Ana Fjodorovna je primetila mami da ne bi bilo loše da i ja počnem da učim, jer me u pansionatu nisu svemu naučili. Mati je sa zadovoljstvom pristala, i tako sam ćele godine učila zajedno sa .Sašom kod Pokrovskog.

Pokrovski je bio siromašan, veoma siromašan mladić; njegovo zdravlje mu nije dozvoljavalo da stalno uči i mi smo ga samo onako, po navici, nazivali studentom. Živeo je skromno, povučeno, tiho, da ga prosto nismo ni čule iz naše sobe. Na izgled je bio vrlo čudnovat; tako je nespretno išao, tako se ne vesto pozdravljao, tako je čudno govorio, da upočetku nisam mogla da ga pogledam a da se ne smejem. Šaša ga je stalno ismejavala, naročito za vreme časa. A povrh svega bio je razdražljiv, uvek se ljutio, za najmanju sitnicu se nervirao, vikao na nas, žalio se na nas i često je, ne dovršivši čas, ljut odlazio u svoju sobu. A tamo je sedeo čitave dane za knjigom. Imao je mnogo knjiga, i to sve neke skupe, retke knjige. On je još negde davao časove, imao je još nekakve prihode, tako da čim nakupi nešto novaca, on odmah ode da kupuje knjige.

S vremenom sam ga upoznala bolje, bliže. Bio je vanredno dobar, dostojan poštovanja čovek, bolji od svih onih koje sam dotle sretala. Majka ga je mnogo poštovala. Docnije je i meni postao najbolji prijatelj razume se, posle majke.

U početku sam mu i ja —- već velika devojka sa Sašom pravila pakosti, i često smo nas dve po čitave sate smišljale kako da ga naljutimo i izvedemo iz strpljenja. On se na neobično smešan način ljutio, a nas je to mnogo zabavljalo. (Sad

29

me je stid čak i da se sećam svega toga.) Jednom smo ga nečim skoro do suza razjedile i jasno sam čula kako je prošaputao: »Zla deca«. Ja sam se najedanput zbunila; postidela sam se i bi mi gorko i žao "njega. Sećam se da sam pocrvenela do ušiju i skoro sa suzama u očima počela da ga molim da se umiri i da se ne vređa zbog naših glupih nestašluka, ali on je zatvorio knjigu, nije dovršio čas i otišao je u svoju sobu. Ceo taj dan sam se izmučila kajući se. Pomisao da smo ga mi, deca, svojom okrutnošću dovele do suza, bila mi je neizdržljiva. Mi smo, znači, čekale njegove suze. Mi smo, dakle, baš njih i htele; prema tome, pošlo nam je za rukom da ga izvedemo iz posled-njih granica strpljenja; dakle, mi smo silom primorale tog jadnika i siromaha da se seti svoje zle sudbine! Ćele noći nisam spavala od muke, od tuge, od kajanja. Kažu da kajanje olakšava duši naprotiv! Ne znam kako se mome kajanju pridružila i sujeta. Nisam htela da me smatra dete-tom. Tada mi je već bilo petnaest godina.

Od tog dana sam počela da mučim svoju maštu stvarajući hiljadu planova na koji način da odjednom nateram Pokrovskog da izmeni svoje mišljenje o meni. Ali ja sam bila ponekad stidljiva i zbunjena; u tadašnjem svom položaju nisam ni na šta mogla da se odlučim i ograničila sam se samo na maštanje (bog te pita kakvo maštanje!). Ipak sam prestala da učestvujem u Sašinim nestašlucima; on je prestao da se ljuti na nas; ali mojoj sujeti to nije bilo dovoljno.

Sad ću reći nekoliko reci o jednom najčudnijem, najinteresantnijem i najjadnijem od svih ljudi koje sam ikad u životu srela. Pominjem njega sada, baš na ovom mestu mojih beležaka, zato što do tog vremena skoro nikakvu pažnju nisam ni obraćala na njega; u tolikoj meri mi je sve što se ticalo Pokrovskog postalo odjednom zanimljivo.

U našu kuću dolazio je ponekad jedan starčić, umrljan, rđavo obučen, mali, sed, zdepast, nespretan, jednom rečju, neobično čudan čovek. Na prvi

30

pogled ostavljao je utisak kao da se nečeg stidi, kao da ga je samog sebe sramota. I zbog toga se on uvek nekako kostrešio, prenemagao; grimase i pokreti bili su mu takvi da se moglo, gotovo ne pogrešivši, zaključiti da on nije normalan. Dođe, tako, kod nas, pa stoji u tremu pred staklenim vratima i ne srne da uđe u kuću. Prođe li neko od nas ja ili Šaša, ili neko od slugu za koga je znao da mu je naklonjen on odmah počne mahati rukom, prizivati k sebi, davati razne znake, i tek kad mu klimneš glavom i pozoveš ga —•ugovoreni znak da u kući nema stranih ljudi i da može slobodno da uđe ako hoće tek tada bi starčić polagacko otvarao vrata, radosno se smešio, trljao ruke od zadovoljstva i na vrhovima prstiju odlazio u sobu Pokrovskog. To je bio njegov otac.

Docnije sam podrobno saznala ćelu istoriju tog jadnog starca. On je nekad negde radio, nije imao nikakvih sposobnosti i imao je poslednje, najneznatnije mesto u službi. Kad mu je umrla njegova prva žena (majka studenta Pokrovskog), naumio je da se oženi po drugi put, pa se oženio građankom. Dolaskom nove žene sve pođe sunovrat; nisu mogli od nje da žive; svima je pri-tegla dizgine. Student Pokrovski je bio tada još dete, bilo mu je oko deset godina. Maćeha ga je omrzla. Ali malome Pokrovskom se osmehnula sudbina; spahija Bikov, koji je poznavao činovnika Pokrovskog i bio nekad njegov dobrotvor, uzeo je dete pod svoje pokroviteljstvo i dao ga u nekakvu školu. A zainteresovao se za dete zato što je poznavao njegovu pokojnu majku koja je još kao devojka bila pod pokroviteljstvom Ane Fjodorovne, i koju je ova udala za činovnika Pokrovskog. Gospodin Bikov, prijatelj i blizak poznanik Ane Fjodorovne, nadahnut velikodušnošću, dao je nevesti pet hiljada rubalja miraza. Gde je otišao taj novac bog sveti zna. Tako mi je o svemu tome pričala Ana Fjodorovna; sam pak student Pokrovski nikada nije voleo da govori o

31

svojim porodičnim prilikama. Kažu da je njegova mati bila vrlo lepa, i izgleda mi vrlo čudno što se tako rđavo udala, za takvog beznačajnog čoveka... Umrla je još mlada, četiri godine posle udaje. Iz škole mladi Pokrovski pređe u neku gimnaziju, a zatim na univerzitet. Gospodin Bikov, koji je vrlo često dolazio u Petrograd, ne ostavi ni tada svog štićenika. Zbog veoma slabog zdravlja, Pokrovski nije mogao da produži svoje studije na univerzitetu. Gospodin Bikov ga je upoznao sa Anom Fjodorovnom, lično ga preporučio, i tako je mladi Pokrovski dobio izdržavanje, pod uslo-vom da podučava Šašu u svemu za šta bi se ukazala potreba.

Starac Pokrovski, pak, od muke zbog okrutnosti svoje žene, odade se najgorem poroku, i skoro se nikako nije treznio. Žena ga je tukla, oterala ga je da živi u kujni i dotle ga dovela da se on najzad navikao na batine i rđavo postupanje; nije se ni žalio. On još nije bio tako star, ali od rđavih naklonosti bese već skoro sasvim izlapeo. Jedini znak čovečanskih blagorodnih osećanja u njemu bila je njegova neograničena ljubav prema sinu. Govorilo se da su mladi Pokrovski i pokojna njegova mati ličili jedno na drugo kao dve kapi vode. Da li su uspomene na prvu, dobru ženu probudile u srcu propalog starca takvu neizmernu ljubav prema sinu? Starac više ni o čemu drugom nije znao da govori do o svom sinu, i redovno ga je dvaput nedeljno posećivao. Češće, pak, nije smeo da dolazi, jer mladi Pokrovski nikako nije trpeo očeve posete. Od svih njegovih nedostataka, bez sumnje, prvi i naj-glavniji bilo je nepoštovanje prema ocu. Uostalom, sam starac je umeo da bude najnesnosnije biće na svetu. Prvo, bio je užasno radoznao, a drugo, svojim razgovorima i zapitkivanjima, bez ikakve sadržine i smisla, on je neprestano smetao sinu da radi i, naposletku, dolazio je ponekad i pijan. Sin je postepeno odvikavao starca od poroka, od radoznalosti i neprekidnog brbljanja, i

32

doveo ga, najzad, dotle da ga je ovaj slušao u svemu, kao proroka, i nije smeo da otvori usta bez njegove dozvole.

Siromah starac nije mogao da se nadivi i na-raduje svome Pećinjki (tako je zvao svog sina). Kad mu je dolazio u posetu, uvek je imao nekakav zabrinut, bojažljiv izraz, verovatno zbog neizve-snosti kako će ga sin dočekati; obično se dugo ne bi odlučio da uđe i ako bih se ja tu našla, on se onda po čitavih dvadeset minuta raspitivao šta je, kako je Pećinjka? Je li zdrav? Kako je raspoložen i da nije slučajno, zauzet kakvim važnim poslom? Šta u stvari radi? Da li piše, čita ili se dao u kakva razmišljanja? A kad bih ga ja obodrila i dovoljno umirila, starac bi se tada naposletku odlučio da uđe i jedva čujno bi, s neo-pisanom opreznošću, otvorio vrata, proturio prvo samo glavu, a ako bi video da se sin ne ljuti i da mu je klimnuo glavom, onda bi tiho ulazio u sobu, skidao svoj šinjel, šešir, koji je večito bio izgužvan, poderan, s otkinutim obodom, sve je vešao o kuku, sve je radio tiho, nečujno; zatim bi seo oprezno negde na stolicu i nije skidao očiju sa sina, hvatao je svaki njegov pokret, trudeći se da predvidi raspoloženje svoga Pećinjke. Ako je sin ma i najmanje bio neraspoložen, a starac to primetio, on bi smesta ustao sa stolice i objašnjavao »ja sam samo onako došao. Pećinjka, na časak. Ja sam, znaš, daleko išao, prolazio ovuda, pa svratio da se malo odmorim«. A zatim bi, bez ijedne reci, pokorno uzimao svoj šinjel, šešir, opet bi lagano otvarao vrata i odlazio, usiljeno se sme-šeći, da samo prikrije na vrelu tugu u duši i da je ne iskaže sinu.

A kad bi se desilo da ga sin primi lepo, onda bi starac bio van sebe od radosti. Tada mu se zadovoljstvo ogledalo na licu, gestovima i pokretima. Ako bi sin počeo s njim da razgovara, starac bi se tada uvek malo izdigao sa stolice i odgovarao tiho, sa ropskom pokornošću, skoro sa strahopoštovanjem, trudeći se uvek da upotreb-

3   Bedni   ljudi                       33

ljava birane, to jest najsmešnije izraze. Ali kra-snorečivost mu nije ležala: uvek bi se ušeprtljao i uplašio, tako da prosto nije znao kuda ruke da stavi, kuda sam da se dene, a posle bi još dugo sam za sebe šaputao odgovor, kao da bi hteo da se popravi. A ako bi mu uspevalo da dobro odgovori, starac bi se onda stao doterivati, popravljao bi prsluk, posu, frak, i izgled bi mu bio pun dostojanstva. Dešavalo se da se toliko obodri, da toliko daleko ode u svojoj smelosti da je polagano ustajao sa stolice, prilazio polici s knjigama, uzimao neku knjigu, i čak odmah i čitao štogod, ma kakva knjiga bila. Sve je to radio s pritvornom ravnodušnošću i hladnokrvnošću, baš kao da je on uvek mogao tako da gazduje sa sinovljevim knjigama, kao da mu nije neobično što je sin tako ljubazan prema njemu. Ali ja sam imala prilike jednom da vidim kako se siromah uplašio kad ga je Pokrovski zamolio da ne dira knjige. On se spleo, užurbao, stavio knjigu naopako, zatim je hteo da ispravi grešku, prevrnuo je i name-stio leđima ka zidu, smešio se, crveneo, i nije znao čime da zagladi svoj prestup. Pokrovski je svojim savetima odvikavao starca od rđavih sklonosti, i čim bi ga triput uzastopce video treznog, prvom prilikom bi mu dao, pri praštanju, po dvadeset i pet kopejki, po pola rublje ili više. A ponekad bi mu kupio čizme, posu ili prsnik. Zato je starac u novoj odeći bio ponosan kao petao. Ponekad je svraćao kod nas. Donosio je meni i Saši petliće od šećerleme, jabuke, i onda neprestano pričao s nama o Pećinjki. Molio nas je da učimo prilježno, da budemo poslušne, govorio je da je Pećinjka dobar sin, primeran sin, i povrh svega učeni sin. Tom prilikom bi nam tako smešno namigivao levim okom, tako se zanimljivo krivio, da se mi nismo mogle uzdržati od smeha, već bi mu se od srca nasmejale. Mama ga je neobično volela. Ali starac je mrzeo Anu Fjodo-rovnu, premda je pred njom bio manji od makova zrna.

34

Uskoro sam prestala da učim kod Pokrovskog. On je i dalje gledao na mene kao na dete, nestašnu devojčicu, isto kao i na Šašu. Meni je to bilo vrlo teško, jer sam se trudila svim silama da zagladim svoje nekadašnje ponašanje. Ali on to nije zapažao. To me je sve više i više razdra-živalo. Sa Pokrovskim skoro nikad nisam govorila van časa, a nisam ni mogla. Crvenela sam, zbunjivala se, a zatim bih gdegod u kutku plakala od jeda.

Ni sama ne znam kako bi se sve to završilo da našem zbliženju nije pomogla jedna čudna okolnost. Jedne večeri, kad je mati sedela kod Ane Fj odorovne, lagano sam ušla u sobu Pokrovskog. Znala sam da nije kod kuće i stvarno ne znam zašto mi je palo na pamet da uđem u njegovu sobu. Dotada još nikad tamo nisam ni privirila, iako smo već više od godinu dana stanovali pored njega. Srce mi je toga puta tako jako kucalo, tako jako da je htelo, čini mi se, iz grudi da iskoči. Pogledala sam oko sebe s nekom naročitom rado-znalošću. Soba mu je bila veoma loše uređena; skoro nikakvog reda nije bilo. Na zidovima je bilo prikucano pet dugih polica sa knjigama. Na stolu i na stolicama su stajale hartije. Sve knjige i hartije! Došla mi je čudna misao i u isti mah mnome je ovladalo neko neprijatno, mučno ose-ćanje. Činilo mi se da njemu nije bilo dovoljno moje prijateljstvo, moje srce puno ljubavi. On je bio učen, a ja glupa; ništa nisam znala, ništa nisam čitala, ni jednu knjigu... I tu sam bacila pogled pun zavisti na dugačke police koje su se ugibale pod knjigama. Obuzeo me je jed, tuga, neki bes. Zaželela sam i odmah se resila da pročitam njegove knjige, sve do poslednje, i to što pre. Ne znam, možda sam mislila da ću, pošto naučim sve ono što i on zna, biti dostojnija njegovog prijateljstva. Priskočila sam prvoj polici; ne misleći, ne zaustavljajući se, zgrabila sam prvu knjigu koja mi je došla do ruke, prašnjavu i staru, i, crveneći, bledeći, drhteći od uzbuđenja i straha, odvukla

s*                            35

sam ukradenu knjigu u svoju sobu, naumivši da je pročitam noću, pored noćnog kandila, kad mati zaspi.

Ali kako mi je bilo krivo kad sam, ušavši u našu sobu, žurno otvorila knjigu i opazila neko staro, poluistrulelo, izgriženo od crva, latinsko delo. Pošla sam natrag ne gubeći vremena. Tek što sam htela da vratim knjigu na svoje me-sto, u hodniku se začu nekakav šum i nečiji bliski koraci. Ja sam se užurbala, požurila, ali nesnosna knjiga je bila tako čvrsto uglavljena u redu da su se, pošto sam je izvukla, sve ostale razmakle same od sebe i razmestile tako čvrsto da za izvađenog druga nije više bilo mesta. Nisam imala dovoljno snage da knjigu ugurani. Ipak sam gurnula knjige što sam mogla jače. Zarđali klin za koji je bila pričvršćena polica i koji je, izgleda, naročito čekao baš taj trenutak da se slomije slomi se. Polica je poletela jednim krajem naniže. Knjige su s treskom popadale po podu. Vrata su se otvorila i Pokrovski je ušao u sobu.

Treba napomenuti da je on strahovito mrzeo da neko raspolaže njegovim stvarima. I teško onome ko bi se dotakao njegovih knjiga! Možete sami zamisliti moj strah kad su se knjige, male, velike,, svih mogućih formata, svih mogućih veličina i debljina, sručile sa police, kad su poletele, počele da skaču pod stolom, pod stolicama, po celoj sobi. Ja sam, istina, htela da bežim, ali je bilo dockan. Svršeno je, mislim, svršeno je! Propala sam, propala! Činim ludorije, nestašluke kao da mi je deset godina; glupa sam devojčica! Velika sam budala! Pokrovski se užasno naljutio. »Eto, samo je još to trebalo!« povika on. »Pa zar vas nije sramota da pravite takve gluposti!... Hoćete li se ikada urazumiti?« pa tu poče žurno da skuplja knjige. Ja sam se, sirotica, sagla da mu pomognem. »Nije potrebno, nije potrebno« povika on. »Bolje biste uradili da ne dolazite tamo gde vas niko ne poziva«. Ali ipak malo utišan mojim pokornim pokretom, on je nastavio tiše dojuče-

36

rašnjim, nastavničkim tonom, koristeći se nedavnim pravom nastavnika: »Kad ćete se već jednom uozbiljiti i opametiti? Ta pogledajte se samo, vi niste više dete, niste mala devojčica, pa vama je već petnaest godina!« I tu me je on, verovatno želeći da proveri da li ja baš zaista nisam više mala, pogledao i pocrveneo do ušiju. Ja nisam razumela; stajala sam pred njim i zaprepašćeno ga posmatrala netremice. On se priđigao, prišao mi zbunjen, strašno se smeo, počeo nešto da govori, zbog nečeg se, izgleda, izvinjavao, možda zbog toga što je tek sad zapazio da sam tako velika devojka. Najzad sam shvatila. Ne sećam se šta se tada sa mnom dogodilo; zbunila sam se, izgubila, pocr-venela više nego i sam Pokrovski, pokrila lice rukama i istrčala iz sobe.

Nisam znala šta sada da radim, kud da se de-nem od stida. Već samo to što me je zatekao u svojoj sobi! Čitava tri dana nisam smela ni da ga pogledam. Crvenela sam do suza. Najčudnije, naj-smešnije misli su mi se vrtele po glavi. Jedna od njih, najluđa, bila je da odem do njega, da se s njim objasnim, da mu sve priznam, otvoreno ispričam i da ga uverim da nisam postupila kao glupa devojčica već s najboljom namerom. Već sam se bila sasvim resila da odem, ali, hvala bogu, nisam imala dovoljno smelosti. Zamišljam šta bi sve učinila! Čak me je i sad još stid kad se svega toga setim.                   ,

Nekoliko dana posle toga mati se odjednom teško razbolela. Već dva dana nije ustajala iz po^ stelje, a treću noć je bila u vatri i bunilu. Ja već nisam spavala jednu noć, negujući majku, se^ dela sam pored njene postelje, dodavala joj da pije i davala joj u određeno vreme lekove. Druge noći sam potpuno iznemogla. San me je povremeno savlađivao, pred očima mi je sve bilo zeleno, u glavi mi se vrtelo, i svakog trenutka mogla sam da padnem od umora, ali slabo jecanje majke me je budilo, ja sam se trzala, budila se na trenutak, a zatim me je opet savlađivao san. Mučila sam se.

37

Ne znam ne mogu da se setim ali nekakav strašan san, nekakvo užasno priviđenje je po-setilo moju rastrojenu glavu u mučnom trenutku borbe sna sa bdenjem. Probudila sam se obuzeta užasom... U sobi je bilo mračno, žižak se gasio, svetlosne trake su čas obasjavale ćelu sobu, čas jedva drhtale na zidu, čas potpuno uščezavale. Nečeg sam se uplašila, obuzela me je neka strava; mašta mi je bila uzbuđena užasnim snom; tuga mi je stegla srce... Skočila sam sa stolice i nehotice uzviknula od nekakvog mučnog, strašno teškog osećanja. U tom trenutku vrata su se otvorila i Pokrovski je ušao u našu sobu.

Sećam se samo da sam se osvestila na njegovim rukama. On me je pažljivo posadio u naslonjaču, dodao mi čašu vođe i zasuo pitanjima. Ne sećam se šta sam mu odgovarala. »Vi ste bolesni, vi ste i sami vrlo bolesni«, reče on, uzevši me za ruku: »u vatri ste, vi sebe upropašćujete, svoje zdravlje ne čuvate; umirite se, ležite, zaspite. Probudiću vas kroz dva sata, umirite se malo. Ležite samo, ležite!« nastavio je, ne dajući mi vremena da mu protivurečim. Umor mi je oduzeo poslednju snagu; oči su mi se od slabosti same zatvarale. Prilegla sam u naslonjaču, resila se da odspavam samo pola sata, i prespavala do jutra. Pokrovski me je probudio tek onda kad je trebalo da dam majci lek.

Idućeg dana kada sam se, ođmorivši se malo preko dana, spremila da opet sedim u naslonjači pored majčine postelje i čvrsto se ovog puta resila da ne zaspim, Pokrovski oko jedanaest sati zakuca na vrata naše sobe. Ja sam otvorila. »Vama je dosadno da sedite sami«, reče mi on; »evo vam knjige; uzmite; ipak vam neće biti tako dosadno«. Uzela sam; ne sećam se kakva je to bila knjiga; jedva da sam je i pogledala, premda ćelu noć oka nisam sklopila. Čudno unutrašnje uzbuđenje mi nije davalo da spavam. Nisam mogla da se skrasim na jednom mestu; nekoliko puta sam ustajala s naslonjače i počinjala da hodam po sobi. Neko unutrašnje zadovoljstvo se razlivalo po či-

38

tavom mom biću. Meni je tako godila pažnja Po-krovskog. Ponosila sam se njegovom brigom i staranjem o meni. Mislila sam i maštala čitave noći. Pokrovski više nije dolazio; uostalom, znala sam da on neće doći i samo sam nagađala šta 6e biti iduće večeri.

Sledeće večeri, kad su već svi u kući legli, Pokrovski je otvorio svoja vrata i počeo, stojeći na pragu svoje sobe, da razgovara sa mnom. Ja se sad više ne sećam ni jedne jedine reci od svega onog što smo tad pričali; sećam se samo da sam se stidela, zbunjivala, ljutila na sebe, i da sam s nestrpljenjem očekivala svršetak razgovora, premda sam ga svom snagom želela, čitav dan o njemu maštala i sastavljala svoja pitanja i odgovore... To veče bese stvarni početak našeg prijateljstva. Za ćelo vreme bolesti moje majke svake smo noći provodili po nekoliko časova zajedno. Postepeno sam pobedila svoju stidijivost, iako sam se posle svakog našeg razgovora zbog nečeg ljutila na sebe. Međutim, ja sam s potajnom radošću i s gordim zadovoljstvom viđela da je on zbog mene zaboravljao svoje nesnosne knjige. Slučajno, od šale, poveo se jednom razgovor o njihovom padu s police. Trenutak je bio neobičan, ja sam nekako suviše bila otvorena i iskrena, vatrenost, čudnovato oduševljenje su me zaneli, i ja sam mu sve priznala... da sam htela da učim, da nešto znam, da mi je bilo krivo- što me smatraju devojčicom, detetom... Ponavljam da sam bila u vrlo čudnom raspoloženju; srce mi je bilo meko, oči pune suza, ništa nisam sakrila, ispričala sam sve, sve, o svom prijateljstvu prema njemu, o želji da ga volim, da u srcu zajedno s njim živim, da ga tešim, umirujem. On me je pogledao nekako čudno, zbunjeno, zaprepašćeno, i ni reci mi nije rekao. Osetila sam odjednom strašan bol, tugu. Učinilo mi se da me on ne razume, da mi se on, možda, ruga. I odjednom sam, kao malo dete, zaplakala, zaridala, nisam mogla da se savladam; kao da sam dobila neki napad. On me je uhvatio

39

za ruke, ljubio ih, pritiskivao ih sebi na grudi, umirivao me, tešio; bio je jako tronut; ne sećam se šta mi je govorio, samo znam da sam i plakala i smejala se, i ponovo plakala, crvenela, i nisam mogla ni jedne reci od radosti da progovorim. Uostalom, i pored mog uzbuđenja, primetila sam da su kod Pokrovskog ipak ostale izvesna zbunjenost i usiljenost. Izgledalo je kao da nije mogao dovoljno da se načudi mom zanosu, mom oduševljenju, tom tako iznenadnom, vatrenom, plamenom prijateljstvu. Možda mu je to u početku bilo samo interesantno; kasnije je njegova neodlučnost nestala i on je s isto tako prostim, iskrenim ose-ćanjem kao i ja primao moju odanost prema njemu, moje umiljate reci; moju pažnju, i odgovarao na sve to isto takvom pažnjom, isto tako drugarski i ljubazno, kao moj iskreni prijatelj, kao moj rođeni brat. Oko srca mi je bilo tako toplo, tako prijatno!... Ništa nisam krila ni tajila; on je sve to primećivao i svakim danom se sve više i više vezivao za mene.

I, zaista, ne sećam se o čemu sve nas dvoje nismo razgovarali za vreme tih mučnih i ujedno divnih časova naših sastanaka, noću, pored drhtave svetlosti žiška, skoro pored same postelje moje jadne, bolesne majke... O svemu što bi nam na um palo, što se sa srca otkidalo, što je samo od sebe na jezik dolazilo i bili smo gotovo srećni... Oh, to je bilo i tužno i radosno vreme sve u isti mah; mene sad obuzme i tuga i radost kad se setim tog vremena. Uspomene, bile one radosne ili gorke, uvek su mučne; tako je bar kod mene; ali i to mučenje je slatko. I kad ti na srcu bude teško, kad ga obuzmu bol, mučenje, tuga, tada ga uspomene osvežavaju i oživljavaju, kao što kapljice rose u vlažno veče posle vrelog dana, osvežavaju i oživljavaju jadni, usahnuli cvet, sav spržen od dnevne jare.

Majka je prezđravljala, a ja sam i dalje sedela noću pored njene postelje. Pokrovski mi je često davao knjige; u početku sam ih čitala samo da ne

40

zaspim, zatim s više pažnje, a naposletku pohlepno; pređa mnom se iznenada ukazalo puno novog, meni dotle nepoznatog, neizvesnog. Nove misli, novi utisci su naglo, kao bujica, preplavili moje srce. I ukoliko sam sa više uzbuđenja, više zbunjenosti i truda primala nove utiske, utoliko su mi oni bili miliji, utoliko su slađosnije potresali moju dušu. Svi su se ti utisci naglo, odjednom, zgrnuli u mom srcu, ne dajući mu da predahne. Nekakav čudan haos počeo je da uzbuđuje ćelo moje biće. Ali to duhovno nasilje nije moglo i nije bilo kadro da me sasvim rastroji. Bila sam isuviše jake mašte, i to me je spasio.

Kad je majka ozdravila, naši večernji sastanci i dugi razgovori su prestali; polazilo nam je ponekad za rukom da izmenjamo nekoliko reci, često vrlo praznih i beznačajnih, ali ja sam volela da svemu pridajem izvestan značaj, izvesnu naročitu vrednost. Moj život je bio pun, bila sam srećna, mirna, smireno srećna. Tako je proteklo nekoliko nedelja...

Jednom nam nekako dođe starac Pokrovski. Dugo je ćeretao s nama, bio veseliji no obično, bodriji, razgovorniji; smejao se, zbijao šalu na svoj način i, naposletku, razrešio zagonetku svoje ushićenosti saopštivši nam da će ravno kroz ne-delju dana biti rođendan njegovog Pećinjke i da će povodom tog događaja neizostavno doći kod sina; da će obući nov prsnik i da je žena obećala da će mu kupiti nove čizme. Jednom rečju, starac je bio savršeno srećan i pričao je o svemu što bi rnu na um palo.

Njegov rođendan! Taj rođendan mi nije đavao mira ni danju ni noću. Ja sam neizostavno odlučila da podsetim Pokrovskog na svoje prijateljstvo i da imu nešto poklonim. Ali šta? Naposletku, smislila sam da mu poklonim knjige. Znala sam da je želeo da ima celokupna đela Puškinova, po-slednje izdanje, i resila sam se da kupim Puškina. Imala sam trideset rubalja svog novca, koje sam zaradila ručnim radom. Taj novac sam odvojila

41

da kupim novu haljinu. Odmah sam poslala našu kuvaricu, staricu Matrjonu, da se raspita šta staju celokupna Puškinova dela. Avaj! Cena svih jedanaest knjiga, zajedno s troškovima oko poveza, bila je bar šezdeset rubalja. Odakle da uzmem toliki novac? Mislila sam, mislila i nisam znala na šta da se resim. Od majke nisam htela da tražim. Naravno, ona bi mi svakako pomogla, ali tada bi ćela kuća doznala za naš poklon; i, osim toga, taj bi se poklon pretvorio u zahvalnost, u plaćanje Pokrovskom za trud u toku ćele godine, A ja sam htela da poklon bude lično moj, krišom od svih ostalih. A za njegov trud oko mene htela sam da mu doveka budem dužna, bez ikakvog drugog plaćanja, osim mog prijateljstva. Naposletku, dosetila sam se kako da izađem iz nezgode.

Znala sam da se kod antikvara na Gostinskom dvoru knjiga ponekad može dobiti upola cene, samo ako se čovek malo pogađa, i to često sasvim lepo očuvana i skoro sasvim nova. Naumila sam da svakako odem na Gostinski dvor. Tako je i bilo. Idućeg dana su iskrsnule neke potrebe i nama i Ani Fjodorovnoj. Majci nije bilo baš najbolje, Ana Fjodorovna se, kao naručeno, nešto razlenjila, tako da su sve kupovine pale meni u deo, i ja sam se uputila zajedno s Matrjonom.

Na 'moju sreću, vrlo brzo sam našla Puškina, i to u vrlo lepom povezu. Počela sam da se pogađam. U početku su tražili više nego u knjižari; ali zatim, uostalom ne bez muke, odlazeći nekoliko puta, dovela sam antikvara dotle da spusti cenu i da ograniči svoje traženje samo na deset rubalja u srebru. Kako mi je milo bilo da se pogađam!... Sirota Matrjona nije shvatala šta se sa mnom događa i zašto mi je palo na pamet da kupujem tolike knjige. Ali užasa! Ceo moj imetak je iznosio trideset rubalja u asignacijama, a trgovac nikako nije hteo da proda jeftinije. Naposletku sam počela da molim i preklinjem, i na kraju sam izmolila. On je popustio, ali samo za dve i po rubLje i zakleo se (da i tu ustupku čini

42

samo mene radi, jer sam tako dobra gospođica, i da on ikome drugo'm nikako ne bi popustio. Nedostajalo mi je dve i po rublje! Zamalo nisam zaplakala od muke. Ali pomogla mi je u nevolji jedna naj neočekivani] a okolnost.

Nedaleko od mene, pored drugog stola sa knjigama, spazila sam starca Pokrovskog. Oko njega se skupilo  četiri   ili   pet   antikvara;   oni  su  ga   sasvim zbunili i potpuno smeli.  Svaki od njih mu je nudio svoju robu, l šta mu već sve nisu nudili i šta on sve nije hteo da kupi. Jadni stranac je stajao među njima kao izgubljen i nije znao čega da se lati od svega onog što su mu nudili. Prišla sam mu i zapitala ga šta on 'tu radi. Stranac mi se neobično obradovao; on me je ludo voleo, možda Isto   onoliko  koliko   i  Pećinjku.   »Pa,   eto,   knjige kupujem,  Varvara Aleksejevna« odgovorio  mi je on »Pećinjki kupujem knjige. Eto, skoro mu je rođendan,   a  on voli  knjige,   pa  ih,   eto,   kupujem za   njega«...   Starac   se   ionako  uvek   smešno   izražavao, a sad je pored toga bio strahovito zbunjen. Čega se god maši, sve je po rublju u srebru, dve rublje,  tri rublje  u srebru;  sada već velike knjige nije ni gledao, nego ih je samo zavidljivo posmatrao, prevrtao prstima stranice, vrteo ih u rukama  i opet stavljao  na mesto.   »Ne, ne,  to je skupo«,  govorio  je poluglasno  »nego odavde ako ne bude štogod« i tu bi onda počinjao da prevrće tanke sveščiće, pesmarice, almanahe; to je sve bilo vrlo  jevtino.  »Ama zašto  sve to  kupujete?«   zapitala sam ga »sve to ništa ne vredi«. »O, ne, ne«, odgovarao je »pogledajte samo kakve su to divne knjige;   izvanrednih knjiga  tu ima!«  I  poslednje reci je tako žalosno otegnuo pevajući da mi se učinilo da  će  sad zaplakati  od muke  što su  divne knjige skupe, i da će sad kanuti suza s njegovih4 bledih obraza na crveni nos. Zapitala sam ga da li ima mnogo novaca. »Evo vam« i tu jadnik izvadi sav svoj novac, zamotan u prljavu novinsku har-tiju, »evo pola rublje,  evo 20 kopejki u srebru, dvadeset   kopejki   u bakru«.   Ja   sam   ga   odmah

43

odvukla mom aitikvaru. »Evo gde čitavih jedanaest knjiga staju svega trideset dve i po rublje; ja imam trideset; dajte još dve i po, pa ćemo kupiti sve te knjige i poklonićemo ih zajedno«. Starac se izbezumio od radosti, izručio sav svoj novac, a antikvar je natovario na njega ćelu našu zajedničku biblioteku. Moj starčić nabi sve džepove knjigama, uze ih u obe ruke, pod miške, i sve ih odnese kući, obećavši mi da će ih idućeg dana krišom kod mene doneti.

Sutradan je starac došao kod sina, posedeo kod njega kao obično nakoliko trenutaka, zatim svratio kod nas i seo pored mene s do nemogućnosti komičnim tajanstvenim izgledom. Upočetku s osmehom, trljajući ruke od gordog zadovoljstva što je posvećen u jednu tajnu, on mi saopšti da su sve knjige najneprimetnije prenete kod nas i da se nalaze u jednom uglu u kuhinji, pod Ma-trjoninim nadzorom. Zatim je razgovor sasvim prirodno prešao na očekivani praznik; onda je starac počeo naširoko i nadugačko da priča o tome na koji ćemo mu način dar dati, i što se više udubljivao u taj predmet, što je više p njemu govorio, sve mi je jasnije i jasnije postajalo da on ima nešto na duši o čemu ne može, ne srne, čak se i boji da se izrazi. Ja sam samo čekala i ćutala. Potajna radost, potajno zadovoljstvo, sve ono što sam dotad lako mogla da čitam u njegovim čudnim pokretima, grimasama, namigivanjima levim okom, iščezlo je. On je svakog trenutka postajao sve nemirniji i tužniji; naposletku nije izdržao.

»Čujte«, poče on bojažljivo, poluglasno: »čujte, Varvara Aleksejevna... znate li šta, Varvara Aleksejevna?... starac je bio strahovito zbunjen. Vidite: vi, kad dođe njegov rođendan, uzmite de^ set knjiga i poklonite mu ih sami, to jest lično, sa svoje strane; a ja ću tada uzeti samo jedanaestu i takođe ću mu je sam pokloniti, to jest lično, sa svoje strane. I tako ćete, vidite li, i vi imati nešto da mu poklonite, a i ja ću imati nešto da mu po--klonim.«,Tu se starac opet zbuni i ućuta. Pogledala

44       ,

sam ga; on je bojažljivo očekivao moju odluku. »A zašto nećete, Zahare Petroviču, da mu poklonimo zajedno?« »Pa tako, Varvara Aleksejevna, tako, eto tako... to jest, ja sam ovaj...« jednom rečju, starac se zbunio, pocrveneo, zapetljao u svojoj rečenici i nije umeo da se makne dalje.

»Vidite li«, objasnio je naposletku, »ja, Varvara Aleksejevna, ponekad pogrešim... to jest hoću da vam saopštim da ja  skoro stalno  grešim i uvek grešim...  onoga se  što ne valja  pridržavam... to jest, znate, tako napolju stegne kakva ciča, takođe dese se ponekad razne neprijatnosti, ili te stegne tuga ili se štogod rđavo dogodi, a ja se, eto, onda ne uzdržim, nego pogrešim, i popijem koju više. Petruši  je to  veoma  neprijatno.  On se,  Varvara Aleksejevna, vidite, tada ljuti, grdi me i pridike rni razne drži. E, zato bih ja baš i hteo sad da mu pokažem poklonom svojim da se ispravljam i da počinjem lepo da se vladam. Da sam, eto, štedeo da bih mu knjigu kupio, da sam dugo štedeo pošto ja novaca skoro nikad nemam, i jedino što mi Pe-truša katkad da. Zna on to. Znači, on će videti upotrebu mog  novca  i doznače  da sve  to  samo njega radi činim.«

Meni je bilo užasno žao starca. Nisam dugo razmišljala. Starac me je uznemireno posmatrao. »Znate šta, Zahare Petroviču«, rekoh ja; »poklonite mu ih sve!« »Kako sve? To jest sve knjige?« »Pa naravno, sve knjige«. »I to sa svoje strane?« »Da, sa svoje«. »Samo sa svoje? To jest u svoje ime?« »Pa da, u svoje ime«... Ja sam se, izgleda, sasvim jasno izražavala, ali starac vrlo dugo nije mogao da me razume.

»Pa da«, govorio je on zamislivši se, »da! To će biti vrlo dobro, to bi bilo neobično dobro, samo šta ćete vi, Varvara Aleksejevna?« »Pa ja mu neću nikakav poklon dati«. »Šta!« povikao je starac, skoro uplašen, »dakle, vi Pećinjki ništa nećete pokloniti, znači vi ništa nećete da mu poklonite?« Starac se uplašio; tog trenutka je, izgleda, bio spreman da se odrekne svog predloga samo da bih

45

i ja mogla nešto da poklonim njegovom sinu. Dobričina je bio taj starac!  Uverila sam ga da bi meni bilo milo da dam kakav poklon, ali da neću da mu uskraćujem zadovoljstvo. »Ako se vaš sin obraduje«, dodala sam, »i ako se i vi budete radovali, onda  ću se i ja radovati, jer će mi potajno, u mom srcu, biti isto onako kao da sam ja lično poklonila«.  To  starca  potpuno  umiri.  On  ostade kod nas još dva sata,  ali za sve to  vreme nije mogao nikako da se skrasi, ustajao je, muvao se, galamio, izmotavao se sa Sašom, krišom me ljubio, za ruku me štipao i iza leđa pravio grimase Ani Fjodorovnoj.  Ana   Fjodorovna   ga   je   naposletku isterala iz kuće. Jednom rečju, starac se od ushićenja toliko razigrao kao, možda, još nikad u životu.

Na dan svečanosti on se pojavio tačno u jedanaest   sati,   pravo   sa službe  božje,   u   brižljivo iskrpljenom fraku i,   zaista,   u novom  prsniku  i novim čizmama. U obema rukama držao je po svežanj knjiga. Mi smo svi tada sedeli u salonu kod Ane   Fj odor ovne   i   pili   kafu   (bila  je   nedelja). Starac je počeo,  čini mi se,  time da je  Puškin bio   vrlo   dobar pesnik;  zatim,   zapinjući   i   zbunjujući se, pređe najednom na to da se treba dobro vladati i, ako  se čovek dobro  ne vlada,  onda  to znači  da  greši;   da  rđave naklonosti upropašćuju i uništavaju  čoveka;   navede   dalje   nekoliko  zlokobnih  primera   neuzdržiljivosti   i   zaključi   time da se on od izvesnog vremena savršeno popravio i da se sad primerno vlada. Da je on i ranije ose-ćao   pravičnost   sinovih   pouka,   da je  on   to   već vrlo  odavno  osećao  i sve  u srce  slagao,   ali  da je sad stvarno počeo da se uzdržava. Kao dokaz za to on poklanja knjige kupljene novcem ušteđenim   u   toku   dugog  vremena.

Nisam mogla da se uzdržim od suza i smeha slušajući jadnog starca; znači, umeo je da laže kad je potrebno! Knjige smo odneli u sobu Po-krovskog i stavili ih na policu. Pokrovski je od-

46

mah shvatio istinu. Starca su pozvali na ručak. Tog dana smo svi bili radosni. Posle ručka igrali smo fote, kartali se; Šaša je bila nestašna, a i ja nisam izostajala iza nje. Pokrovski je bio prema meni pažljiv i stalno je tražio ,pogodan trenutak da sa mnom razgovara nasamo, ali mu nisam pružala prilike. To je bio najlepši dan za čitave četiri godine mog života.

A sad će doći sve same tužne, teške uspomene; počeće povest o mojim crnim danima. Eto zašto će možda moje pero početi da se kreće sporije i kao da otkazuje poslušnost da dalje piše. Eto zašto sam ja, možda, tako revnosno i s takvom ljubavlju prebirala u svom pamćenju i najmanje podrobnosti svog kratkog živovanja u srećne moje dane. Ti dani su potrajali tako kratko; njih je zamenio jad, crni, duboki jad, čiji kraj samo bog jedini zna.

Moje nesreće   su  otpočele  s bolešću i  smrću

Pokrovskog.

On  se  razboleo  dva meseca posle  poslednjih događaja koje sam  ovde  opisala. Za ta dva meseca   on   se   neumorno   trudio   da   sebi   omogući opstanak,  jer dotad  nije imao nekakvo  određeno zapošljenje.   Kao   i   sve   tuberkulozne   bolesnike, njega do poslednjeg dana nije napuštala nada da će još   vrlo   dugo   živeti.   Trebalo   je   da  postane negde nastavnik; ali on je prema tom poslu osećao odvratnost.   Državnu   službu  nije  mogao   da   prihvati   zbog   slabog   zdravlja.   Pored   toga,   morao bi  dugo  da čeka  na  prvu  platu. Ukratko, Pokrovski je svuda nailazio samo na neuspehe; narav mu  je  postajala   sve   gora.  Zdravlje  mu  se  pogoršavalo, ali on to nije primećivao. Nastupala je jesen. Svakog dana je izlazio u svom lakom šinjelu da trčkara zbog svojih poslova, da moli i bogoradi negde za kakvo mesto, zbog čega se u sebi kidao; noge su mu redovno bile skroz mokre, kisnuo je na kiši i, najzad, pao u postelju, iz koje više    nije    ustao...    Umro    je    u   duboku    jesen, krajem   meseca   oktobra.

47

Ja skoro nikako nisam napuštala njegovu sobu za sve vreme njegove bolesti, negovala sam ga _i dvorila. Često nisam spavala po čitave noći. Retko kad je bio pri svesti, često je buncao; govorio je bogzna o čemu, o svom zapošljenju, o svojim knjigama, o meni, o ocu... I tada sam doznala mnogo štošta o njegovim ličnim prilikama što ranije nisam znala i što čak nisam ni nagađala. U početku njegove bolesti svi naši su me nekako čudno gledali; Ana Fjodorovna je klimala glavom. Ali ja sam svima gledala pravo u oči, i oni me više nisu osuđivali što se toliko zauzimam oko Pokrovskog bar mati ne.

Nekad bi me Pokrovski prepoznao, ali to se dešavalo retko. Skoro sve vreme je bio u bunilu. Ponekad je po čitave noći razgovarao s nekim dugo-dugo, nejasno, mračno, i njegov promukli glas je potmulo odjekivao u njegovoj teskobnoj sobi, kao u grobu; mene je tada obuzimao strah. Naročito je poslednje noći bio kao u nekom nastupu; strahovito se mučio, tugovao je; njegovo jecanje mi je razdiralo dušu. Svi su u kući bili u nekom strahu. Ana Fjodorovna se neprekidno molila da mu bog što pre primi dušu. Pozvali su lekara. Lekar je rekao da će bolesnik svakako pred jutro umreti.

Starac Pokrovski je proveo ćelu noć u hodniku, pored samih vrata sinove sobe, tu su mu prostrli nekakvu asuru. Svaki čas je ulazio u sobu; strašno je bilo gledati ga. On je bio tako ubijen tugom da je izgledao potpuno neosetljiv i tup. Glava mu se tresla od straha. I sam je drhtao celim telom i neprestano šaputao nešto za sebe, nešto je sam sa sobom razgovarao. Činilo mi se da će poludeti od tuge.

Pred svanuće, starac je, umoran od duševnog bola, zaspao na svojoj asurici kao ubijen. Oko osam sati sin je počeo da izdiše; probudila sam oca. Pokrovski je bio potpuno svestan i oprostio

48

se sa svima nama. Čudna stvar! Nisam mogla da plačem, ali duša mi se kidala.

Ali najviše su me iskidali i izmučili njegovi poslednji trenuci. On je bez prestanka nešto molio, dugo-dugo, svojim utrnulim jezikom, a ja ništa nisam mogla da razaberem iz njegovih reci. Srce mi se cepalo od bola! Čitav jedan sat je proveo u tom nemiru, sve je za nečim čeznuo, hteo je da svojim ohlađnelim rukama da nekakav znak, a onda je opet počinjao da moli žalosnim, promuklim, potmulim glasom; ali njegove reci su bile samo zvuči bez veze, i ja opet nisam ništa mogla da shvatim. Dovodila sam mu sve ukućane, davala mu da pije; ali on je stalno tužno klimao glavom. Najzad sam shvatila šta je hteo. Molio je da se dignu zavese s prozora i da se otvore kapci. Sigurno je želeo da poslednji put vidi dan, svetlost božju, sunce. Digla sam zavesu, ali dan koji se rađao bio je tužan i neveseo kao samrtnikov jadni život koji se gasio. Sunca nije bilo. Oblaci su zastrli nebo maglovitom koprenom; bilo je kišovito, natmureno, tužno. Sitna kiša je udarala u prozore i zapljuskivala ih mla-zevima hladne, prljave vode; bilo je mutno i mračno. U sobu su slabo prodirali zraci bledog dana i jedva nadvlađivali drhtavu svetlost kandila koje je gorelo pred ikonom. Samrtnik me je pogledao tužno-pretužno i klimnuo glavom. Minut docnije je izdahnuo.

Brigu oko sahrane uzela je na sebe sama Ana Fjodorovna. Kupili su što je moguće prostiji mrtvački sanduk i najmili taljigaše. Radi pokrića troškova, Ana Fjodorovna je prigrabila sve knjige i stvari pokojnikove. Starac se s njom svađao, vikao, oteo joj knjiga koliko je mogao, napunio njima sve džepove, nabio ih u šešir, gde je stigao, majao se s njima sva tri dana, čak se ni onda kad je trebalo u crkvu ići nije rastajao od njih. Čitava ta tri dana je bio kao lud, po-šašaveo, i s nekom čudnom brižljivošću je nepre-

4   Beđni   ljudi

49

stano nešto radio oko odra;  čas popravljao ven-čić na pokojniku, čas pripaljivao ili skidao svece. Bilo   je   očevidno  da  mu  se   misli   ni   na   čemu nisu  mogle  zaustaviti.   Ni  mati,   ni  Ana  Fjodo-rovna   nisu bile u crkvi na opelu. Majka je bila bolesna,   a Ana Fjodorovna se  već  sasvim  spremila da pođe, ali se posvađala sa starcem Pok-rovskim i ostala. Bili  smo samo ja i starac. Za vreme službe mene je obuzeo nekakav strah baš   kao   neko   predosećanje   budućnosti.   Jedva sam  mogla  da  odstojim  u  crkvi.  Naposletku  su zatvorili sanduk, zakucali ga, stavili na taljige i povezli.  Pratila  sam   ga   samo   do   kraja   ulice. Taljigaš   je   poterao   kasom.   Starac   je   trčao   za njim i glasno plakao;  plač mu je  drhtao i prekidao  se  od trčanja.  Pao  mu je, jadniku,  šešir, a on se i ne zaustavi da ga podigne.  Glava mu je  kisla,   počinjao je   vetar;  izmrzlica je   sekla   i štipala    lice.    Starac,    izgleda,    nije    primećivao nevreme   i plačući   pretrčavao   je  s   jedne  strane taljiga na drugu. Skutovi njegovog starog kaputa lepršali su  na vetru  kao   krila.  Iz  svih   džepova su mu štrcale knjige; u rukama mu je bila neka ogromna  knjiga koju je   čvrsto   držao.  Prolaznici su skidali kape i krstili se. Neki su se zaustavljali i čudili  jadnom  starcu.  Knjige  su mu  svaki  čas ispadale iz džepova u blato. Zaustavljali su ga i pokazivali mu šta je izgubio, on ih je podizao  i opet trčao da stigne taljige sa sandukom. Na uglu ulice pridruži mu se da prati pokojnika nekakva starica.   Taljige   su,   najzad,   skrenule   za   ugao i izgubile  mi  se iz vida.   Otišla  sam  kući.  Bacila sam se, savladana neopisivom tugom, na mamine grudi. Stezala sam je iz sve snage u svom zagrljaju,  ljubila sam  je  i,  grcajući, plakala,   bojažljivo se priljubljujući uz nju, kao trudeći se da zadržim u svom zagrljaju poslednjeg svog prijatelja i da ga ne dam smrti... Ali smrt se već bese nadnela nad jadnom majkom.......

Juna 11.

Kako sam vam zahvalna za jučerašnju šetnju na  ostrva,   Makare   Aleksejeviču!   Kako   je   tamo sveže,  prijatno,  kakvo  je tamo  zelenilo!   Ja  već tako  davno  nisam videla zelenilo;  dok sam bila bolesna,   meni  se sve   činilo   da  moram  umreti  i da ću svakako umreti pa sad sami ocenite šta sam   sve   juče   morala  osećati,   kako   osećati!   Ne ljutite se na mene što sam juče bila tako tužna; osećala   sam   se  neobično   dobro,   vrlo   laka,   ali sam u najlepšim časovima uvek zbog nečeg tužna. A što  sam  plakala,   to nije  ništa,   ja  i  sama  ne znam zašto stalno plačem. Osećam se bolno,  razdražljivo;   moji   su   utisci   bolesni.   Vedro,   bledo nebo, sunčev  zalazak,  večernje  zatišje sve  to, ni sama ne znam ali juče sam bila nekako raspoložena da sve utiske primam teško i mučno, tako   da   mi   se   srce   prepunilo   i   duša   tražila suze. Ali zašto vam sve ovo pišem?  Sve  to  srcu izgleda  teško,   a  prepričavati je  još   teže.  Ali  vi ćete   me,  možda,   i   razumeti.   I   tužno   i   smešno! Kako    ste,   zaista,    dobri,   Makare   Aleksejeviču! Juče ste mi  neprestano  zagledali  u  oči da  bi  u njima  pročitali   ono   što   osećam  i   ushićavali  ste se mojim  oduševljenjem.  Bio to  žbunić, drvored, traka   vode   a  vi   već   tu,   stojite   tako   preda mnom, doterujući se i neprestance mi u oči zagledate,  baš   kao   da   ste   mi  svoja   dobra   pokazivali.  To   dokazuje   da imate   dobro   srce,   Makare, Aleksejeviču. Zato vas ja i volim. E sad, zbogom. Danas sam opet bolesna: juče sam noge nakvasila i zato nazebla; Fedora je isto nešto bolesna, tako da   sad   obe   kunjamo.   Ne   zaboravljajte   me,   tj. dođite nam češće.

Vaša V. D.

50

4*

51

Juna 12.

Mila  moja   Varvara   Aleksejevna!

A ja sam, vidite li, rođena, mislio da ćete mi ćelu jučerašnjicu u stihovima opisati, a ono kod vas od svega ispade samo jedan običan listić. Ja to stoga govorim što ste vi, mada ste i malo u listu vašem napisali, ipak neobično lepo i slatko opisali. I priroda, i razne seoske slike, i sve ostalo o osećanjima jednom rečju, sve ste to vrlo lepo opisali. A ja vam, eto, nemam talenta. Makar deset stranica nažvrljao, nikad ništa ne ispadne, ništa ne opišem. Već sam pokušavao. Pišete mi, rođena moja, da sam ja čovek dobar, bez zlobe, nesposoban da bližnjeg uvredim, i da blagost gospodnju, u prirodi ispoljavanu, po-jimam, i razne mi, naposletku, pohvale odajete. Sve je to istina, mila moja, sve je to sušta istina; ja sam i stvarno takav kao što vi velite, i sam ja to znam; ali kad pročitam to kako vi pišete, čoveku i nehotice naiđe neka milina oko srca, a zatim razna tegobna rasuđivanja dođu. A eto, čujte me, dušo, nešto ću vam, rođena moja, ispričati.

Počeću od toga da mi je bilo svega sedamnaest godina kad sam stupio u službu, i evo već će skoro trideset godina izbiti mojoj službenoj delatnosti. Nema šta, iznosio sam dosta uniformi; odrastao sam, opametio se, ljudi sam se nagledao; i proživeo sam, može se reći, proživeo sam na svetu,'tako da su me jednom čak hteli predložiti za odlikovanje krstom. Vi, možda, ne verujete, ali ja vas, zaista, ne lažem. Ali šta ćete, rođena, našli su se rđavi ljudi da mi i to pokvare. A reći ću vam, rođena moja, da ja, iako sam ne-prosvećen čovek, možda i glup čovek, imam srce isto onako kao i drugi. A, znate li, Varinjka, šta su mi zli ljudi učinili? Stidno je i reći šta su sve učinili; zapitaćete zašto su učinili? Zato što sam povučen, zato što sam tih, zato što sam dobar! Nisam im se svideo, pa me, eto,

52

uzeše na zub!  Počelo je  time što  »vi,  vele,  Ma-kare Alekšejeviču, ovo i ono«;  a zatim  »da, vele, Makara   Aleksejeviča   i   ne  pitajte«.   A   sad   su završili   time   da   »pa,   naravno,    to    je    Makara Aleksejeviča maslo!« Eto,  rođena, vidite li kakav su tok stvari uzele; sve na Makara Aleksejeviča; ništa bolje nisu ni znali no da Makara Aleksejeviča uvedu  u  poslovicu  u ćelom  našem nadle-štvu. I    nije im dosta što su od mene poslovicu načinili i  mal'te   ne   i psovku napravili,   već  se i na čizme, mundir, kosu, lice moje okomiše: sve im se ne sviđa, sve treba popraviti! I sve se to od   nezapamćenih   vremena   svakog   božjeg  dana ponavlja. Navikao sam, jer se na sve navikavam, zato što sam   miran čovek, zato što sam mali čovek;  ali,  ipak,  zašto  sve  to?   Šta  sam  kome nažao učinio?  Da nisam kome  čin  ugrabio,  šta li? Ili sam pred pretpostavljenima koga ocrnio? Da nisam nagradu pre reda izmolio? Da nisam kome uvračao nesreću? Dušu biste ogrešili kad biste i pomislili  tako nešto,  rođena!  Otkud bih ja tako što? Samo pogledajte, mila moja, imam li ja sposobnosti   potrebnih   za   lukavstvo   i   častoljublje? Pa zašto onda sve te napasti na mene da naiđu, bože me prosti? Jer vi, eto,  smatrate da sam ja čovek   dostojan,   a  vi  ste,   rođena   moja,   od  njih svih   kudikamo  bolji.   Jer   koja   je   najveća   građanska vrlina? Izrazili su se onomad u privatnom razgovoru   Jevstafije   Ivanovič   da   je   najvažnija građanska vrlina novac  umeti  namlatiti.   Govorili su u šali'(znam da je u šali), a naravouče-nije je to da nikome ne treba biti na teretu, a ja nikome na teretu nisam? Imam svoje parče hleba; istina, parče prosto, ponekad čak i tvrdo; ali ono je   tu,   radom   stečeno,   po   zakonu  i   be-sprekorno upotrebljeno.  No,  šta mogu da radim! Jer ja, eto, i sam znam da time što prepisujem ne radim bogzna šta;  ali  ja se ipak time ponosim: ja radim,  ja  znoj   prolivam.   I šta  ima  tu  tako strašnog što prepisujem! Ili je, možda, prepisivati greh,   šta, li?   »On,   vele,   prepisuje!«   »To,   vele,

53

činovnik pacov prepisuje!« Pa čega ima tu tako nečasnog? Rukopis je tako čitak, lep, prijatan za oko, i samo njegovo prevashodstvo su zadovoljni; ja za njih najvažnija akta prepisujem. Ono, istina, stila nemam, ja to i sam znam da ga nemam, prokletog; zato ni u službi nisam napredovao, pa, eto, i vama sad, rođena moja, pišem prosto, jednostavno, onako kako mi misao u srce dolazi... Sve ja to znam; ali ako ćemo pravo, kad bi svi počeli da pišu, ko bi onda prepisivao? Eto, to vas ja pitam, rođena, i molim vas da mi na to odgovorite. Meni je sad, eto, jasno da sam potreban, da sam neophodan, i da ne treba čoveka uzalud samo zbunjivati. Uostalom, neka sam i pacov, ako su već sličnost pronašli! Ali i pacov je taj potreban, pacov taj koristi donosi, pacova tog drže, pacovu tom se daje nagrada eto vam, kakav je pacov! Uostalom, dosta o toj temi, rođena moja, jer ja nisam o tome hteo govoriti, samo se, eto, malo zagrejah. Ipak je prijatno s vremena na vreme odati sebi pravedno priznanje. Zbogom ostajte, rođena moja, mila moja, uteši-•teljko moja predobra! Navratiću, svakako ću do vas navratiti, posetiću vas, dušice! A vi se dotle ne dosađujte. Knjigu ću vam doneti. E pa zbogom, Varinjka.

Vama   iskreno   naklonjen

MAKAR DJEVUŠKIN

P.G.   Makare   Aleksejeviču!

Juna 20.

Pišem vam na brzu ruku, žurim, naručeni posao dovršavam. Evo, u čemu je stvar: ukazala se zgodna prilika za kupovinu. Fedora veli da ima na prodaju kod nekog njenog poznanika jedna službena uniforma, propisna, potpuno nova, donje rublje, prsluk i činovnička kapa, i, kaže,

54

sve je vrlo jeftino; pa bi, eto, vi mogli da kupite. Jer vi sad niste u oskudici, i novaca imate; sami kažete da imate. Hajde, prijatelju, ne škrtarite; sve vam je to potrebno. A pogledajte se, kakvo staro odelo nosite. Sramota! Sve sama zakrpa. Novo nemate; ja to znam, iako tvrdite da imate. Bog sveti zna kud ste ga deli. Poslušajte me, dakle i, molim vas, kupite ga. Učinite to mene radi; ako me volite, vi ćete ga kupiti.

Poslali ste mi rublje na poklon; ama čujte, Makare Aleksejev-iču, vi se upropašćujete. Zar je to šala, koliko ste na mene potrošili, silan novac ste dali! Ah, kako volite da traćite novac! Meni nije potrebno; sve je to bilo savršeno izlišno. Znam, uverena sam da me volite; zaista, potpuno je nepotrebno podsećati me na to poklonima; a teško mi-je da ih od vas primam; znam koliko vas sve to staje. Jednom za svagda dosta! Jeste li čuli? Molim vas, pfeklinjem vas. Molite me, Makare Aleksejeviču, da vam pošaljem nastavak svojih beležaka; želite da ih dovršim. Ne znam kako je ispalo i to što sam napisala. Ali sad ne bih imala snage da govorim o svojoj prošlosti; neću ni da mislim o njoj; strah me obuzima od tih uspomena. Najteže mi je od svega da govorim o jadnoj mojoj majci, koja je svoje jadno dete ostavila na milost i nemilost onim čudovištima. Srce mi se čepa pri samoj pomisli na to. Sve je to još tako sveže; ne samo da se nisam umirila već nisam uspela ni da se priberem, iako je već prošlo više od godinu dana. Ali vi sve znate!

Govorila sam vam šta sada misli Ana Fj odoro vna; ona me optužuje da sam nezahvalna i odbija svaku optužbu da je saučestvovala sa gospodinom Bikovom! Zove me kod sebe; kaže da prbsjačim, da sam rđa vini putem pošla. Veli, da će, ako se vratim k njoj, uzeti na sebe da udesi ćelu stvar sa gospodinom Bikovom i da ga primora da popravi svoju krivicu preda mnom. Ona kaže da g. Bikov hoće da mi da miraz. Neka ide

55

s milim bogom! Meni je dobro i ovde s vama, kod moje dobre Fedore, koja me svojom oda-nošću podseća na pokojnu moju dadilju. Vi me, premda ste mi dalek rođak, svojim imenom štitite. A njih ja ne znam; zaboraviću ih ako budem mogla, šta hoće oni još od mene? Fedora veli da su to sve spletke, da će me oni, naposletku ostaviti na miru. Dao bog!

V. D.

Juna 21.

Mila   moja   rođena!

Hoću da pišem, a ne znam odakle da počnem. Zar nije, mila moja, nekako čudno što nas dvoje sad ovako živimo! Ja to stoga velim što još nikad svoje dane u ovakvoj radosti nisam provodio. Prosto kao da me je gospod kućicom i porodicom blagoslovio! Dete moje, lepotice! Ama šta vi to pričate o neke četiri košuljice što sam vam ih poslao. Pa potrebne su vam bile od Fedore sam doznao. Ta za mene je, mila moja, naročita sreća da vama nečim ugodim; pa to je moje zadovoljstvo, i vi mene, rođena, ostavite; ne dirajte me i ne protivrečite mi. Ovako nešto mi se nikad još nije dogodilo, mila moja. Ja sam, eto, u svet sad ušao. Prvo, živim dvostruko, jer vi živite, eto, vrlo blizu mene i meni na utehu; a drugo, pozvao me je danas na čaj jedan ukuća-nin, moj sused Ratazjajev, onaj isti činovnik kod koga se književne večeri održavaju. Danas je skup; literaturu ćemo čitati. Eto tako je sad, mila moja, kod mene! No, a sad zbogom. Sve sam ovo bez ikakvog određenog cilja napisao i jedino radi toga da bih vas obavestio o svom srećnom životu. Naredili ste, dušice, preko Tereze da vam je potrebna svilica u boji za vaš vez: kupicu, rođena, kupicu i svilice ću kupiti. Sutra ću imati za-

56

dovoljstvo da vaše želje u potpunosti zadovoljim.

Već znam i gde to treba kupiti. A sad ostajem

vaš iskreni prijatelj MAKAR DJEVUŠKIN

Juna 22.

P.   G.   Varvara   Aleksejevna! Izveštavam vas,  rođena moja, da se kod nas u stanu dogodio jedan vrlo žalostan događaj, zaista,  zaista  žaljenja  dostojan!  Jutros je  oko pet časova umro Gorškovljev mališan. Ne znamo samo šta je bilo,  šarlah,  šta li, bog bi  ga  znao! Pose-tio sam te Gorškove. Eh, rođena, tu bedu da vidite! Pa kakav je samo nered! Ali nije ni čudo: ćela porodica stanuje u jednoj sobi, samo su pregradama   nekim,   pristojnosti   radi,   razdvojeni.   I mrtvački sandučić je već tamo prost, ali prilično lep sandučić; gotov su kupili, dečaku je bilo devet godina; mnogo je, vele,  obećavao. A teško ih je gledati, Varinjka! Majka ne plače, ali tako je  tužna,  jadna.  Njima  je možda i  lakše  što  im je, eto, već jedan manje na vratu;  a  još  dvoje im je ostalo; odojče  i mala devojčiča,  tako, biće joj nešto više od šest godina. I kakvo je to opet zadovoljstvo gledati kako se  muči dete,  i  to  još rođeno dete, a nemati čime    da mu se pomogne! Otac' sedi u starom, umašćenom fraku, na izlomljenoj   stolici.  Suze mu  teku,  ali možda i ne od tuge,   nego  onako,   po   navici,  oči   mu   se   gnoj e. Tako je čudan!  Samo pocrveni kad s njim počneš da govoriš, zbuni se i ne zna šta da odgovori. Mala   devojčica,   ćerčica,   stoji   naslonivši   se   na mrtvački  sanduk,   i  tako  je,   sirotica, tužna,  zamišljena!  A ja ne volim, mila Varinjka, kad se dete zamisli; neprijatno je gledati! Nekakva lutka od  krpa leži pored nje  na podu ne igra se;

57

u ustima prstić drži; stoji tako, ni da se pomakne. Gazdarica joj je bombonu dala; ona ju je uzela, ali nije jela. Žalosno, Varinjka zar ne!

MAKAR DJEVUŠKIN

Juna 25.

Dragi Makare Aleksejeviču! Vraćam vam vašu knjigu. Ta to je do zla boga loša knjiga! Čak je ni u ruke čovek ne može uzeti. I gde ste samo pronašli takvu dragocenost? Najozbiljnije, zar se vama dopadaju takve knjige, Makare Aleksejeviču? Meni su, eto, obećali da će mi ovih dana nabaviti nešto za čitanje. Mogu i vama, dati ako hoćete. A sad, do viđenja. Zaista, nemam vremena duže da vam pišem.

V. D.

Juna 2,6.

Mila Varinjka! Stvar je u tome što stvarno nisam čitao tu knjižicu, rođena. Istina, pročitao sam nekoliko stranica, vidim neke burgije, samo radi smeha napisano, da se ljudi nasmeju; no, mislim, mora da je i zaista vesela; možda će se, velim, i Varinjki dopasti; tako sam uzeo i poslao vam je.

A Ratazjajev mi je, eto, obećao da će mi dati nešto zaista literarno za čitanje, tada ćete imati knjiga, mila moja. Jer Ratazjajev se razume; i sam piše, i to još kako piše! Pero mu je tako smelo i stila 'ima ogromno mnogo, to jest u svakoj reci, ma i najneznačajnijoj, u najobičnijoj reci, koju bih, recimo, i ja kadgod Faldoniju ili Terezi rekao, eto, kod njega i tu ima stila. Ja i na

58

večernje skupove kod njega odlazim. Pušimo du-van, a on nam čita, do pet sati nam čita, a mi neprestano slušamo. Prosto poslastica, a ne literatura! Divota jedna, cveće, jednom rečju cveće; na svakoj stranici buket da načiniš! On je tako predusretljiv, dobar, ljubazan. A šta sam ja prema njemu, šta? Ništa. On je ugledan čovek, a šta sam ja? Prosto ne postojim; a on je i meni prijateljski naklonjen. Ponešto mu prepisujem. Samo ne mislite, Varinjka, da je to neka podvala i da je on meni naklonjen zato što prepisujem. Spletkama ne verujte, rođena, podlim spletkama ne verujte! Ne, ja to sam, po svojoj volji, radi njegovog zadovoljstva činim, a što je on meni naklonjen, to on samo zbog mog zadovoljstva čini. A ja delikatnost postupka shvatam, rođena. On je dobar, vrlo dobar čovek i pisac da mu nema

para.

A lepa je stvar književnost, Varinjka, veoma lepa; to sam pre tri dana od njih doznao. Duboka stvar! Ljudsko srce okrepljuje, poučava i još mnogo štošta je o svemu tome u knjigama kod njih napisano. Veoma lepo napisano! Književnost to je slika, to jest u izvesnom smislu slika i ogledalo; izraz strasti, kritika veoma prefinjena, pouka sa naravoučenijem i dokumenat. Sve sam to kod njih pohvatao. Otvoreno ću vam, rođena, reći: sedim, tako, među njima, slušam (isto kao i oni na lulu -pušim), ali kad počnu da se prepiru i da spore o raznim materijama, onda se tu prosto osećam nemoćan; tu vam, rođena, ja i vi možemo samo priznati da smo nemoćni. Tu ja onda prosto savršen glupak ispadam, samog se sebe stidim, tako da ćelo veče tražim kako bih u opštu materiju makar i najmanju rečcu ubacio, ali te najmanje rečce kao za pakost nema pa nema! I onda samog sebe, Varinjka, žalim što nisam to, što nisam takav; što sam, prema poslovici, omatoreo, a pameti nisam stekao. Jer šta sad u slobodnom vremenu radim? Spavam, budala budalasta. A mesto tog nepotrebnog spavanja,

59

mogao bih i nešto prijatno raditi; recimo, šesti i štogod napisati. I sebi korist i drugom dobro. Pogledajte, rođena, samo koliko oni zarađuju, neka im bog oprosti! Eto, recimo, isti taj Rata-zjajev, —- koliko zarađuje! A šta je njemu da tabak napiše? Ta on je ponekog dana i po pet tabaka napisao, a po trista rubalja, veli, od tabaka dobij a. Anegdotica tamo kakva, ili nešto zanimljivo pet stotina, hoćeš-ne,ćeš, crkni--pukni, ali daj! A ako nećeš, mi ćemo idućeg puta i hiljadu u džep strpati! Šta velite, Varvara Aleksejevna? I šta? Ima vam tamo kod njega i sveska stihova, a stihovi sve neki kratki, sedam hiljada, rođena, sedam hiljada traži, zamislite. Pa to je čitavo nepokretno imanje, kuća kapitalna! Veli, daju mu pet hiljada, a on neće. Ja mu sa-vetujem, velim mu uzmite, prijatelju, tih pet hiljada od njih, pa im onda pljunite novac je to, pet hiljada! Ne, veli, i sedam će dati, lopovi. Dosetljiv je, nema šta!

Uostalom, rođena, kad smo već na to došli, ja ću vam, eto, ispisati iz Italijanskih strasti jedno mestance. Tako se zove jedno njegovo delo. Pročitajte, Varinjka, pa sudite sami.

»...Vladimir je uzdrhtao, i strasti jarosno uski-peše u njemu i krv mu uzavre...

Grofice povika   on  grofice!   Znate li vi kako je užasna ta strast, kako je bezgranično to bezumlje? Ne, moja me maštanja nisu obmanjivala!   Ja   volim,    volim   strasno,   neobuzdano, bezumno! Sva krv tvog muža neće  ugušiti besni i   uzavreli  zanos   duše   moje!   Ništavne  prepreke neće   zaustaviti   sverazdirući,   pakleni  oganj   koji sažiže moje izmučene, paćeničke grudi. O Zinaida, Zinaida!...

Vladimire!...   prošapta  grofica   izvan   sebe, klonuvši   mu   na  rame.-

Zinaida! povika ushićeni Smeljski.

Iz njegovih grudi se začu uzdah. Požar zap-lamsa jarkim plamenom na oltaru ljubavi i zapara grudi nesrećnih paćenika. -

60

Vladimire!... šaputala je u zanosu grofica. Grudi   su   joj   se   nadimale,   obrazi   plamteli,   oči

gorele...

Novi, užasni brak je bio ostvaren!

Pola sata docnrje ušao je stari grof u budoar

svoje žene.

Je   li,   dušice,   da   naredim   da   za   dragog gosta donesu samovar? •—reče on, milujući ženu

po obrazu.«

Eto, pitam sad    ja vas, rođena, posle toga kako vam se sviđa, a?  Istina, malo je slobodno,

0  tome nema spora, ali je zato lepo. Što je lepo lepo je! Još ću vam, dozvolite, jedan odlomak iz pripovetke  Jermak i Zulejka ispisati.

Zamislite, rođena, da je kozak Jermak, divlji

1   strašni zavojevač  Sibira,  zaljubljen  u Zulejku, kćer sibirskog cara Kučuma, koju je zarobio. Događaj je, kao što vidite, uzet iz samog doba Ivana Groznog. Evo  razgovora  između  Jermaka  i  Zu-

lejke:

»—Ti me voliš, Zulejka! O, ponovi, ponovi!...

Volim  te,  Jermače prošaputa  Zulejka. -1- Nebo  i zemljo,  zahvaljujem vam!   Srećan sam!... Dali ste mi sve,  sve ono čemu je još od dečačkih  godina  težio  uznemireni  duh  moj. Eto kuda si me vodila, zvezdo moja vodiljo, eto zbog čega si me dovela ovde, iza Kamenog Pojasa! Po-kazaću  čitavom  svetu  moju  Zulejku  i ljudi,  po-besnela čudovišta,  neće smeti da me  optuže!  O, ako su im pojmljive te tajne patnje   njene nežne duše,   ako su   sposobni  da  vide   čitavu  poemu  u jednoj suzi moje Zulejke! O, daj da ti poljupcima obrišem tu suzu, daj  da je popijem, tu nebesku suzu... nadzemaljska!

Jermače reče Zulejka svet je zao, ljudi su nepravični! Oni će nas goniti, oni će nas osuditi, mili moj Jermače! Šta će raditi jadna de-vojka, koja je odrasla usred rodnih snegova Sibira, u jurti oca svoga, u vašem hladnom, ledenom,

61

bezdušnom,   sebičnom  svetu?   Ljudi  me neće   ra-zumeti, željeni moj, voljeni moj!

Tada će se kozačka sablja nadviti nad njima i fijuknuće! uzviknu Jermak, divlje kolutajući očima«.

I, Varinjka, kako je bilo Jermaku kad je doznao da je njegova Zulejka zaklana. Slepi starac Kučum, koristeći se noćnom tamom, prikrao se u odsustvu Jermakovom u njegov šator i zaklao kćer svoju, želeći da nanese smrtni udarac Jermaku, koji ga je lišio žezla i krune.

»—Slatko mi je da točim gvožđe o kamen! uzviknu Jermak u divljoj razjarenosti, oštreći svoj mač o čarobni kamen. Krvi mi njihove treba, krvi njihove! Njih treba šeći, šeći, šeći!!!«

I posle svega toga, nemajući snage da preživi svoju Zulejku, Jermak skače u Irtiš, i time se sve svršava.

A evo vam, na primer, jednog malog odlomka šaljivoopisne vrste, upravo radi smejanja napisanog:

»Znate li Ivana Prokofjeviča Žutotrbu? To je onaj što je ujeo za nogu Prokofija Ivanoviča. Ivan Prokofjevič je čovek opore naravi, ali zato retkih vrlina; nasuprot tome, Prokofije Ivano vic mnogo voli rotkvice s medom. Eto, dok ga je još znala Pelagija Antonovna... A znate li Pela-giju Antonovnu? To je ona što stalno oblači suknju s naličja.«

Ta to je da čovek pukne od smeha, Varinjka, prosto da pukne! Valjali smo se od smeha kad nam je to čitao. Obešenjak je veliki, bože mu prosti! Uostalom, rođena, ako to i nije baš bogzna kako duboko, i čak je i suviše veselo, ipak je nevino, bez i najmanje slobodoumnosti i liberalnih ideja. Potrebno je, rođena, primetiti da je Ratazjajev vrlo dobrog vladanja, i zato izvrstan pisac, ni nalik na ostale pisce.

Nego šta bi bilo u samoj stvari, dođe tako po nekiput čoveku misao u glavu... recimo, kad bih ja štogod napisao; no, šta bi onda bilo? Eto,

62

na primer, pretpostavimo da tek najednom, onako bez  razloga,   ugleda   svet   knjižica  pod  naslovom Stihovi   Makara   Djevuškina!  Šta   biste   onda, anđelčiću  moj,   na   to   rekli?    Kako   bi   se   to vama činilo  i  kako biste   na  tako  nešto 'gledali? Sto se mene, rođena, tiče, reći ću vam da ja, kad bi moja knjiga izišla na svet, nipošto ne bih smeo ni priviriti  na  Nevski Prospekt.   Jer  kako bi  to izgledalo  kada bi svako rekao  da,   evo,  veli,  ide pisac  literature i  poeta  Djevuškin,  i   da  je,   eto, to baš  glavom   sam Djevuškin!  Šta bih  ja  tada, recimo, sa svojini čizmama   radio? Jer one su kod mene, uzgred da vam napomenem, rođena,  skoro uvek  iskrpljene,  a i potpetice  su,   ako  ćemo po duši, ponekiput vrlo nepristojno iskrivljene. I šta bi onda bilo kad bi svi doznali da su čizme pisca Djevuškina  sve  u  zakrpama!  Kad bi tamo  neka kontesa-markiza recimo čula za to, šta bi, dušice, rekla? Njoj to, možda, i ne bi palo u oči: jer, po mom mišljenju, kontese se za čizme ne interesuju, i to još za činovničke čizme (pošto ima čizama i čizama), ali njoj bi sve ispričali, njeni bi me prijatelji izdali. Evo, na primer, Ratazjajev bi prvi izdao;   on   kod grofice   V.   odlazi;   veli   da  odlazi uvek kod nje, i to bez ustručavanja odlazi. Kaže, dušice, tako   je literarna, kaže, prava dama. Obešenjak   je   taj   Ratazjajev!

Nego dosta, uostalom, o toj materiji. Sve ja to onako, iz ludorije pišem, anđelčiću moj, da bih vas malo razonodio. Zbogom, mila moja. Mnogo sam vam tu nasročio, ali to je u stvari zato što sam danas neobično dobro raspoložen. Ručali smo danas svi zajedno kod Ratazjajeva pa (spadala su oni velika, rođena!) pustiše u saobraćaj sekt nekakav,... nego, što da vam o tome pišem! Samo, pripazite se vi, Varinjka, i ne izmislite nešto o meni. Jer ja sam sve to tek onako! Knjige ću poslati, svakako ću poslati... Ide ovde od ruke do ruke jedno Pol-de-Kokovo delo, samo što vi Pol-de-Koka nećete dobiti... Ne, ne, nije za vas Pol-de-Kok. Pričaju za njega, ro-„ 63

đena, da on kod svih petrogradskih kritičara izaziva Blagorodno negodovanje. Šaljem vam funtu bombona, naročito sam za vas kupio. Pojedite, dušice, i pri svakoj me se bomboni setite. Samo kisele nemojte gristi zubima, već ih samo šišajte, inače će vas zubići zaboleti. Vi, možda, i ušećerene pomorandžine kore volite? Pišite mi samo. A sad zbogom, zbogom. Neka vas Hristos čuva, mila moja. A ja uvek ostajem

vaš najverniji prijatelj MAKAR DJEVUŠKIN

Poštovani gospodine Makare Aleksejeviču!

Juna 27.

Fedora veli da bi se, ako samo hoću, izvesni ljudi vrlo rado sažalili na moj položaj i da bi mi izradili vrlo dobro mesto u jednoj kući za guvernantu. Sta .o tome mislite, prijatelju moj, da odem ili ne? Naravno, onda vam ne bih bila na teretu, a i mesto je, izgleda, vrlo dobro. Ali, s druge strane, nekako je mučno ići u nepoznatu kuću. To su neke spahije. Počeće se o meni raspitivati, počeće radoznalo da zapitkuju a šta onda da im kažem? A pored toga, ja sam takav osobenjak, divljakuša; teško se od dobro poznatog kutka rastajem; nekako je ipak bolje tamo gde se čovek navikne, makar i teško bilo, ipak je bolje. A pored toga, morala bih otputovati odavde; i ko zna kakav će mi posao biti, možda će mi dati samo decu da čuvam. A i ljudi su neki čudni; već treću guvernantu za ove dve godine menjaju. Posavetujte me, Makare Aleksejeviču, tako vam svega na svetu, da li da idem ili ne? I zašto nikad ne dođete kod mene? Samo retko svratite na koji minut. Viđamo se gotovo jedino

64                   .

nedeljom na službi. Kakav ste vi nekakav osobenjak! Ništa niste od mene bolji! A ja sam vam skoro rod! Ne volite vi mene, Makare Alekseje.-viču, a mene ponekad, kad sam sama, velika tuga obuzme. Ponekiput, naročito predveče, sedim tako sama-samcata. Fedora ;ode nekud, a ja sedim, mislim i premišljam, setim se svega 'što je bilo, i radosnog i tužnog, sve mi izlazi pred oči, sve se pojavljuje kao iz magle. Poznata mi se lica javljaju (počinjem već skoro na javi da ih vidim), majku ponajčešće vidim... A snovi moji tek kakvi su! Osećam da mi je zdravlje upro-pašćeno; tako sam slaba; eto i danas, kad sam jutros ustala iz postelje, pozlilo mi je; i povrh svega toga još strašno kašljem! Osećam, znam da ću skoro umreti. A ko će me sahraniti? Ko će za mojim kovčegom poći? I ko li će za mnom zažaliti?... I, eto, moraću možda u tuđem mestu umreti, u tuđoj kući, u tuđem kutu!... Oh, bože moj, kako je tužno živeti, Makare Aleksejeviču!... A što me vi, prijatelju moj, stalno bombonama hranite? Zaista ne znam otkud vama toliko novaca? Ah, prijatelju moj, čuvajte novac, tako vam boga, čuvajte ga. Fedora prodaje čilim koji sam izradila;. dobij a pedeset rubalja u asigna-cijama. To je vrlo dobro; mislila sam da ću manje dobiti. Fedori ću dati rublju i po, a sebi ću haljinu sašiti, sasvim nešto jednostavno i toplo. A vama ću napraviti prsnik, sama ću ga sašiti, i tkaninu ću dobru izabrati.

Fedora mi je nabavila knjigu Bjelki-nove priče; šaljem vam je da je pročitate, ako hoćete. Samo je nemojte, molim vas, isprljati i dugo zadržati; knjiga je tuđa. To je Puškinovo delo. Pre dve godine sam čitala te priče zajedno s majkom, pa mi je sada bilo tako teško da ponovo čitam. Ako imate neke knjige, pošaljite mi ih, samo ne ako ste ih od Ratazjajeva dobili. On će verovatno dati svoja dela, ako je nešto nekad naštampao. I kako vam se samo mogu njegova dela dopadati, Makare Aleksejeviču? Takve glu-

5   Beđni  ljudi                        65

posti... A sad zbogom! Kako sam se raspričala! Kad me obuzme tuga, onda volim da brbljam- pa bilo o čemu. To mi je lek! Odmah mi bude lakše, a naročito ako iskažem sve što mi je na srcu. Zbogom, zbogom, prijatelju moj!

Vaša

V. D.

Juna 28.

Mila Varvara Aleksejevna!

Dosta s tugovanjem! I kako vas samo nije stid! Ama dosta, anđelčiću moj; kako vam takve misli dolaze na pamet? Vi niste bolesni, dušice, uopšte niste bolesni; vi cvetate, zaista cvetate; malo ste bledunjavi, ali ipak cvetate. I kakvi su vam to opet snovi i priviđenja! Sramota, draga moja, dosta; manite se tih snova, prosto ih se mani te. Zašto ja dobro spavam? I zašto se meni ništa ne privida? Ta pogledajte me samo, rođena! Živim lepo, spavam mirno, zdrav sam, junak nad junacima, milina me pogledati. Dosta, dosta, dušice, sramota je. Opametite se. Znam ja vašu glavicu, rođena, naiđe li štogod, a vi odmah maštate i tugujete zbog nečeg! Mene radi, prestanite, dušice. U tuđu kuću da idete? Nikad! Ne, ne i ne! I kako vam to samo padne na pamet, šta vas to uhvati? I još u drugom mestu! Ne, rođena, neću dozvoliti i protivim se svim silama protiv takve namere. Stari ću svoj frak prodati, u košulji ću ulicama ići, ali vi nećete oskudicu trpeti. Ne, Varinjka, ne; znam vas dobro! Sve su to ludorije, čiste ludorije! A ćela je istina da je za sve to samo Fedora kriva: ona je, vidi se, glupa žena, pa vam je napunila glavu. Nego, vi njoj, rođena, ne verujte. I vi, možda, sve još ni ne znate?... Ona je žena glupa, džandrljiva, svađa-lica; ona je i muža svog pokojnog na onaj svet

otpremila. Ili vas je ona, niožda, čime najedila? Ne, ne, rođena, ni za šta na svetu! I šta bih ja tada, šta da radim? Ne, Varinjka, dušice, izbite to sebi iz glave. Šta vam ovde kod nas nedostaje? Mi vas toliko volimo, vi nas volite, onda živite mirno; šijte ili čitajte, a, uostalom, nemojte ni siti, svejedno, samo ostanite pored nas. Jer, prosudite sami, na šta bi to ličilo?... Eto, ja ću vam knjige nabaviti, a zatim ćem<r opet negde da prošetamo. Samo prestanite, rođena, prestanite, priberite se i ludorije takve više ne pravite! Doći ću vam, i to uskoro, samo iskreno i otvoreno priznanje moje primite: nije lepo, dušice, nije lepo! Ja sam, naravno, čovek neobrazovan, i sam znam da sam neobrazovan, da nisam dobio dovoljno obrazovanje zbog siromaštva, ali ja uopšte i neću o tome da govorim, i nije tu o meni reč, već ću se za Ratazjajeva zauzeti, a vi kako hoćete. On je moj prijatelj i stoga ću se za njega i zauzeti. On lepo piše, vrlo, vrlo lepo, i opet vrlo lepo piše. Ne slažem se i nikako se s vama ne mogu složiti. Piše kitnjasto, isprekidano, s figurama, raznih misli ima; vrlo lepo! Vi ste, možda, bez osećanja čitali, Varinjka, ili ste bili neraspoloženi kad ste čitali, na Fedoru ste se zbog nečega naljutili, ili vam se nešto neprijatno dogodilo. Ne, pročitajte to s osećanjem, lepše, kad ste zadovoljni i veseli i u prijatnom raspoloženju, eto, recimo, kad bombonu u ustima držite, eto tada pročitajte! Ja ne osporavam (ko bi to mogao osporavati), ima i boljih pisaca od Ratazjajeva, ima ih čak i mnogo boljih, ali i oni su dobri, i Ratazjajev je dobar; oni pišu lepo, i on piše lepo. On je za sebe, i on vam nešto piše, i vrlo mu je to pametno što piše. A sad, zbogom, rođena; ne mogu više da pišem, moram da žurim, imam posla. A vi gledajte, rođena, dušo moja najmilija, da se umirite i neka je gospod uz vas, a ja ostajem

vaš verni prijatelj MAKAR DJEVUSKIN

5*

67

P. S. Hvala za knjigu, rođena moja; pročita-ćemo i Puškina, a danas ću, uveče, svakako svratiti do vas.

Jula 1.

Dragi   moj   Makar e   Aleksejeviču!

Ne, prijatelju moj, ne, nema meni života među vama. Razmislila sam i videla da vrlo rđavo postupam što odbijam tako povoljno mesto. Tamo ću imati bar obezbeđenu koru hleba; trudiću se, pridobiću te nepoznate ljude, čak ću se potruditi da promenim i svoju narav, ako to bude potrebno. Ono, istina, boli i teško je živeti među tuđin-cima, tražiti tuđu milost, povlačiti se u sebe i prisiljavati se, ali bog će mi pomoći. Jer neću valjda ceo svoj vek biti osobenjak. Sa mnom su se već događale takve stvari. Sećam se dok sam još bila mala i u pansionat odlazila. Dešavalo se da nedeljom po ceo dan kod kuće pravim nesta-šluke, skačem, mati rne ponekiput i izgrdi, ali meni opet ništa, lako mi je na srcu, u duši svetio. Počne se spuštati veče, i tuga me savlada bezgranična: u devet sati treba natrag u pansionat, a tamo je sve tuđe, hladno, strogo, vaspitačice su ponedeljnikom tako ljute, pa me stegne nešto oko srca, dođe mi da plačem; zavučem se u kakav kutak, pa, onako sama-samcata, krišom otplačem, krijem suze jer će reći da sam lenja; a ja sasvim iz drugog razloga plačem, a ne zato što moram da učim. I šta? Navikla sam se, i docnije, kad sam izlazila iz pansionata, opet sam plakala opraštajući se s drugaricama. Uostalom, rđavo postupam što živim na teret vama oboma. Ta misao je za mene pravo mučenje. Ja vam o svemu ovom govorim otvoreno, zato što sam navikla da prema vama uvek budem iskrena. Zar ne vidim kako Fe-dora ustaje svakog dana pre zore, laća se odmah

68

pranja rublja i radi do mrkla mraka? A stare kosti vole odmor. I zar ne vidim da se' vi zbog mene upropašćujete, i poslednju kopejku trošite, i to za mene. Nije to za vaša sredstva, prijatelju moj! Pišete da ćete i poslednje prodati, ali mene u bedi nećete ostaviti. Verujem, prijatelju moj, verujem u vaše dobro srce, ali vi to sad tako kažete. Sad imate novac koji niste očekivali, dobili ste novčanu nagradu; ali posle, šta će biti posle? Vi i sami znate, ja sam uvek bolesna; ne mogu da radim onoliko koliko vi, premda bih bila vrlo srećna kad bih to mogla, a i posla nema uvek. I šta mi, dakle, preostaje? Da presvisnem od muke gledajući vas oboje, dragi moji prijatelji. Kako bih mogla da budem vama i od najmanje koristi? I što sam vam ja, prijatelju moj, tako neophodna? Kakvo sam vam dobro učinila? Ja sam vam samo odana svom svojom dušom, volim vas neobično, jako, svim srcem, ali gorka je sudbina moja! ja umem da volim i mogu vole ti, ali samo voleti a ne i dobro činiti i za vaša vam dobročinstva platiti. Ne zadržavajte me više, razmislite i recite mi svoje poslednje mišljenje. U očekivanju ostaje i

voli vas V. D.

Jula 1.

Ludorija, ludorija, Varinjka, prosto ludorija! Da vas pusti čovek tako, do kakvih misli samo ne biste svojom glavicom došli. I opet nije tako i nije tako! Sad vidim da je sve to ludorija. Ama šta vam, rođena, nedostaje kod nas, recite mi samo to! Volimo vas, vi nas volite, svi smo zadovoljni i srećni pa šta ćete više? A šta ćete raditi kod tuđih ljudi? Jer vi, sigurno, još ne znate šta je to tuđin... Ne, izvol'te mene pitati, pa ću

69

vam reći šta je tuđin. Znam ga ja, rođena, vrlo ga dobro znam, jeo sam njegov hleb. Zao je on, Varinjka, zao je, ta tako je zao da tvoje srce neće izdržati, toliko će ga izmučiti prekorima, pretnjom i ružnim pogledom. Kod nas vam je toplo, ugodno, baš kao da ste se u gnezdašce smestili. A i nas kako bez glave da ostavite, šta ćemo raditi 'bez vas? Sta ću ja, starac, tada da radim? Zar nam vi niste potrebni? Ni od kakve nam koristi niste? Kako niste korisni? Ne, vi, rođena, sami promislite, kako da niste korisni? Vi ste mi, Varinjka, vrlo korisni. Vi tako blagotvoran uticaj imate... Eto, sad o vama mislim i veseo sam... Ponekiput vam pismo napišem i,sva osećanja u njemu izložim, na šta od vas podroban odgovor dobi jam. Haljina sam vam nakupovao, šešir napravio; dođe od vas kakva poruka, a ja i poruku... Ama kako da niste korisni? I šta ću sam da radim u starosti, šta ću moći da radim? Vi možda na to niste ni pomislili, Varinjka; eto, baš o tome razmislite šta će on bez mene da radi? Navikao sam na vas, rođena moja. Jer, inače, Šta će iz toga biti? Otići ću do Neve i svršena stvar. Ne, zbilja, to će se, Varinjka, desiti, jer šta mi drugo preostaje da radim bez vas! Ah, dušice moja, Varinjka! Hoćete, očigledno, da me rabadžija na Volkovsko grboljje ođveze; da me samo kakva uboga starica-prosjakinja do groba isprati, da me tamo peskom zaspu, pa da odu, a mene samog ostave. Grehota je, rođena, grehota! Zaista grehota, tako mi boga, grehoga! Vraćam vam vašu knjigu, mila moja Varinjka, i ako me, mila moia, zapitate za mišljenje povodom vaše knjige, reći ću da mi se još nikad u životu nije desilo da tako divnu knjigu pročitam. Pitam ja sad samog sebe, rođena, kako sam samo mogao živeti do danas kao budala, bože me prosti? Šta sam radio? Iz koje sam šume došao? Jer ja ništa ne znam, rođena, baš ništa ne znam! Sasvim ništa ne znam! Bez okolišenja ću vam Varinjka reći, ja sam čovek neobrazovan; dosad sam čitao malo, vrlo sam malo čitao, to jest skoro ništa. Sliku čovekovu, pametno

70

delo, čitao sam; Dečaka koji svira razne stvarčice sa zvoncima sam čitao i Ibikove ždralove eto to je sve, i više ništa nikada nisam čitao. Sad sam Staničnog nadzornika ovde u vašoj knjizi pročitao; i, eto, reći ću vam, rođena, dešava se tako da živi čovek a ni ne zna da mu je pred nosom knjiga u kojoj mu je ceo život do najmanjih podrobnosti izložen. Pa čak i ono što ti je ranije zagonetno bilo, to, eto, ovde počneš li samo čitati takvu knjigu, a ti se sam svega malo-pomalo setiš, i sve ispitaš i rastumačiš. I, naposletku, evo zbog čega sam još zavoleo vašu knjigu: poneki spis, recimo, čitaš, čitaš, pa ponekiput da se ubiješ tako je vesto i lukavo da ti se čini baš kao da ništa ne razumeš. Ja, na primer > ja sam tup, po prirodi sam svojoj tup, pa usled toga ne mogu da čitam suviše ozbiljna dela; a ovo čitam baš kao da sam sam napisao; baš kao da je moje sopstveno srce, kakvo je da je, uzeo, izvrnuo pred ljudima na naličje, pa ga opisao u svoj njegovoj podrobnosti, eto kako je! Jer stvar je prosta, bogami; šta tu ima! Ne, ozbiljno, i ja bih tako napisao; zašto da ne bih! Ta ja osećam to isto, potpuno onako kao i u knjizi, a i sam sam se u takvim okolnostima ponekad nalazio, kao na primer taj Samson Virin, jadnik. I koliko li ih samo među nama ima takvih Samsona Virina, takvih istih dobrih jadnika! I kako je samo sve to vesto opisano! Zamalo se nisam rasplakao, rođena, kad sam pročitao da se propio, grešnik, tako da je razum izgubio, postao ogorčen i da spava po ceo dan pod ovčijim kožuhom, a jad svoj grejanom rakijicom zaliva, i žalostivo plače, prljavim krajičkom kaputa oči utirući kad se seti zabludele ovčice svoje, ćerke Dunjaše! Ne, to je prirodno! Pročitajte samo: to je prirodno! To živi! Ja sam to sam gledao; sve to oko mene živi; uzmite, eto Terezu ali našto ići tako daleko! Eto, na primer, naš jadni činovnik, on je, eto, možda isti takav Samson Virin, samo ima drugo prezime, Gorškov. Jer stvar je ta opšta; rođena, i može se i vama i meni desiti,

71

_i

I grof što na Nevskom prospektu ili u Naberežnoj živi, i on će biti isto to, a izgleđaće samo da je drukčiji jer je kod njih sve na svoj način, po višem tonu, ali i on će biti to isto, sve se može desiti, i meni se to isto može desiti: Eto, kako je sve to, rođena, a vi još hoćete da odete od nas: ta u greh mogu, Varinjka, upasti. I sebe i mene možete upropastiti, rođena moja. Ah, premila moja, izbacite, tako vam boga, sve te neobuzdane misli iz glavice i ne mučite me uzalud. Ama kako ćete se vi, ptičice moja slabašna, nejaka, kako ćete sebe samu ishraniti, od propasti se sačuvati,. od razbojnika se zaštiti! Dosta već, Varinjka, popravite se; glupe savete i nagovaranja ne slušajte, a knjigu svoju još jednom pročitajte, pažljivo pročitajte; od. koristi će vam to biti.

Govorio sam Ratazjajevu o Staričinom nadzorniku. Rekao mi je da je to sve staro i da su sad u modi knjige sa sličicama i s raznim opisima; ja, istina, nisam ni razabrao baš dobro šta mi je tamo na-pričao. Zaključio je da je Puškin dobar, i da je on svetu Rusiju proslavio, i mnogo je još štošta o njemu govorio. Zaista, stvar vrlo dobra, Varinjka, vrlo dobra; pročitajte-đer tu knjižicu još jednom pažljivo, poslušajte moje savete, i slušanjem svojim mene, starca, usrećite. A tada će vas sam gospod nagraditi, rođena moja, svakako će vas nagraditi.

Vaš  iskreni prijatelj

MAKAR DJEVUŠKIN

Jula 6.

P. G. Makare Aleksejeviču!

Danas mi je Fedora donela petnaest rublja u srebru. Kako se, sirotica, radovala kad sam joj dala tri srebrne rublje! Pišem vam na brzu ruku.

Sad vam krojim prsluk, divan je materijal, žućkast sa cvetićima. Šaljem vam jednu knjigu; tu su sve razne priče; neke sam pročitala, pročitajte jednu od njih pod naslovom Šinjel. Nagovarate me da pođem s vama u pozorište; a da ne bude to skupo? Sem da odemo negde na galerijuj. Ja već vrlo davno nisam bila u pozorištu, zaista, već i ne pamtim kad. Samo se sve bojim da ne bude skupa ta naša zamisao? Fedora samo odmahuje glavom. Ona veli da ste počeli da živite kako vam sredstva ne dozvoljavaju; to, uostalom, i sama vidim; koliko li ste na mene samo potrošili? Pazite, prijatelju moj, da ne bude posle nesreće. Jer Fe-dora mi je već iqnako govorila o nekakvim glasovima da ste vi, izgleda, došli u sukob s vašom gazdaricom zbog neplaćanja; mnogo se za vas bojim. Nego, zbogom, žurim. Imam nešto malo posla, menjam pantljike na šeširu.

V. D.

P.S. Znate, ako pođemo u pozorište, onda ću staviti novi šeširić i ogrnuću crni plašt. Hoće li to biti lepo?

Jula 7.

P. G. Varvara Aleksejevna!

^ ...Ja još uvek o onom jučerašnjem. Da, rođena, i naš je, vo vremja ono, ludilo hvatalo. Za-copao sam se u tu glumicu, do ušiju se zacopao, ali to još ništa ne bi bilo, već je najčudnije to što je skoro nikako nisam ni viđao, a u pozorištu sam svega jednom bio, pa ipak sam se zacopao. U to doba je živelo pored mene, zid nas je samo razdvajao, petoro mladih obesnih ljudi. Sprijateljio sam se s njima, sprijateljio sam se slučajno, premda sam se uvek držao od njih na pri-

73 \

stojnom odstojanju. I, da ne bih zaostao,  ja sam im u svemu povlađivao.  Čuda su mi napričali o toj glumici! Svako veče, ima li samo predstave, ćelo  je  društvo —•za nasušne potrebe  nikad'ni pare nisu imali   ćelo   je   društvo   odlazilo   u pozorište, na  galeriju,  pa pljeskaju  li,  pljeskaju, i izazivaju bez  kraja   tu glumicu prosto  luduju! A posle ne daju ti da spavaš; čitavu bogo-vetnu noć o njoj govore, svaki je svojom Glasom naziva, svi su samo u nju zaljubljeni, svima ista kanarinka u srcu. Tako su i mene, nezaštićenog, raspalili; a tada sam još sasvim mlad bio. Ni sam ne znam kako sam se našao s njima u pozorištu na  četvrtoj   galeriji.  Što se  gledanja  tiče,  video sam samo krajičak od zavese, ali sam zato sve čuo. Glumica je stvarno imala vanredan glas: zvonak, slavujski, meden! Ruke su nam od pljeskanja otpale,   promukli   smo   od   vikanja,   jednom   rečju, zamalo što nas ne isteraše,  a jednog su, stvarno, izbacili.  Došao   sam  kući   kao da  sam   u  bunilu bio L U džepu mi još svega jedna srebrna rublja, a do plate je još dobrih  deset  dana  ostalo.  I šta mislite šta je bilo, rođena? Idućeg dana, pre nego što ću otići na  dužnost, svratio  sam  parfimeru-Francuzu,  kupio  nekakve  mirise,  i sapuna  miri-šljavog  za  sav svoj  kapital i  sam  ne  znam zašto sam sve to nakupovao. Ni ručao nisam kod kuće, sve sam ispod njenih prozora šetao. Stanovala je na Nevskom. na četvrtom spratu. Dođem kući, odmorim se koji trenutak, i opet pođem na Nevski, samo da ispod njenih prozora prođem; me-sec i po dana sam tako išao, jurio za njom; fijaker s dobrim konjima sam svaki čas uzimao i vozio se ispod njenih prozora; sve sam potrošio, zadužio se, a posle prestao da je volim: dosadilo mi je! Evo,  rođena,  šta sve jedna glumica može da učini .od  pristojnog čoveka!   Uostalom,  mlađačak, mladačak sam bio tada!...

M. D.

74

Jula 8.

Poštovana gospođice moja Varvara Aleksejevna!

Vašu knjigu,  primljenu  6. ovog meseca,  žurim da vam vratim i, ujedno s tim, žurim da se u ovom pismu s vama objasnim. Ružno je, rođena, ružno je što  ste me dotle doveli. Dozvolite,  rođena:  svako je zvanje Svevišnji ljudskoj  sudbini odredio. Jednome je određeno da nosi generalske epolete,   drugome   da   bude   titularni   savetnik*; ovome da zapoveda, onome da se bez roptanja i u strahu   pokorava.   Sve   je   to   prema   sposobnosti čoveka sračunato; neko je sposoban za ovo, drugi za ono, a sposobnosti je sam bog dao. Ja sam već oko trideset godina u službi; služim besprekorno, vladanja sam trezvenog, kod mene nikad propust nije primećen. Kao građanin, smatram sebe, i sve-stan  sam   toga,  čovekom   koji   ima   svoje   nedostatke,   ali   uporedo   s   tim   i  vrline.  Pretpostavljeni me poštuju, čak i samo njegovo prevashod-stvo su sa mnom j-iko zadovoljni; i premda mi oni dosad nikakvih naročitih  znakova blagonaklonosti nisu  pokazivali,  ipak znam  da  su oni  zadovoljni. Sedu sam kosu dočekao; greha velikog nemam.  Naravno,  ko  u sitnicama nije  grešio?  Svi smo grešni, i čak ste i vi, rođena, grešni! Ali u velikim prestupima i nevaljalstvima nikad nisam bio primećen, recimo, da sam nešto protiv zakona radio, ili u rušenju društvenog mira učestvovao, u tome nikad nisam bio zapažen i tako nečeg nije bilo; čak i orden umalo nisam dobio nego dosta o tome! Sve bi to trebalo, rođena, i vi po sa-vesti da znate, a i on bi trebalo da zna. Kad se već poduhvatio da opisuje, trebalo bi sve da mu je poznato. Ne,  ja tako nešto, rođena, nisam od vas očekivao, ne, Varinjka! Baš od vas sam se tome

najmanje nadao.

Šta! Dakle, posle svega toga, znači, čovek ne može na miru živeti čak ni u svom kutu kakav

klase  najniži  činovnički  čin.  Prim.   prev.

75

je da je taj kut živeti drugome vodu ne mu-teći, prema poslovici, nikog ne dirajući, u strahu gospodnjem, poznajući sebe samog, a da te ne zađenu, da se i u tvoju jazbinu ne uvuku i ne počnu zagledati: đeđ', vele, da vidimo kako ti to živiš kod svoje kuće, i da li imaš dobar prsnik, i imaš li dosta donjeg rublja; imaš li čizme, i čime su ti podšivene; šta jedeš, šta piješ, šta prepisuješ?... Pa šta tu ima, rođena, ako ja, gde je kaldrma iskvarena, prođem nekad na prstima i što čuvam čizme? Zašto pisati o drugome kako on, eto, ponekad oskudeva, pa i čaj ne pije? I baš kao da ceo svet mora obavezno da pije čaj! I zar ja svakom gledam u usta •—•kakav li zalogaj žvaće? Koga sam uvređio na taj način? Ne, rođena, zašto druge vređati kad te niko ne dira! I eto vam sad primera, Varvara Aleksejevna, šta znači ono: služiš, služiš revnosno, svesrdno, nego šta! i sami pretpostavljeni te poštuju (kako bilo da bilo, tek oni me poštuju) —- a nađe se tek neko pred samim nosom tvojim pa ti, bez ikakvog vidnog razloga, ni .krivom ni dužnom, sastavi paskvilu. Naravno, istina je da se čovek ponekad ponovi, raduje se, ne spava i raduje se, i nove čizme, na primer, sa takvim slađostrašćem navlači; to je istina, ja sam to osećao, jer vrlo je prijatno viđeti svoju nogu u finoj, kicoškoj čizmi to je verno opisano! Ali ja se ipak iskreno čudim kako su te Fjođor Fjo-dorovič takvu knjigu pustili da promakne i nisu sebe branili. Istina, on je još mlad dostojanstvenik, i voli ponekad da se razviče; ali, zašto i da se ne razviče? I zašto da ne izgrdi, ako nas treba izgrditi? A posle, recimo, potrebno je, na primer, i onako, tona radi, izvikati se, pa lepo, može se i tona radi; treba se navići, treba kaznom zapretiti zato što •—neka to ostane među nama, Varinjka s potčinjenim ništa ne možeš učiniti dok mu ne zapretiš; svi oni gledaju samo na spisku da se vođe, ja sam, veli, eto tu i tu, a s posla se izvuče kao tarana iz lonca. A pošto raznih činova ima i pošto svaki čin iziskuje savršeno njemu ođgova-

76

rajući ukor, to je potpuno prirodno da posle toga i ton ukora bude različit prema činu; to je prirodno! Ta na tome i svet stoji, rođena, što mi svi jedan drugom ton namećemo i što svi jedan drugog ukoravamo. Bez te predostrožnosti niti bi svet mogao postojati, niti bi bilo reda i poretka. Zaista se čudim kako je Fjođor F j odoro vic takvu uvredu propustio, ne obrativši na nju pažnju.

A čemu pisati sve to? I zašto je to potrebno? Hoće li mi ko od čitalaca zato šinjel napraviti, šta li? Ili će mi, valjda, čizme nove kupiti? Ne, Varinjka, pročitaće, pa će još i nastavak tražiti. Krije se čovek nekad, krije, sklanja se zbog onog što nije ni učinio; ponekad ni nos ne srne da pomoli ma gde bilo, jer se spletaka boji i jer će ti iz svega što je na ovome svetu, iz svega će ti paskvilu napraviti i eto već je čitav građanski i porodični život tvoj u literaturu stavljen, sve je naštampano, pročitano, ismejano, pretreseno! Ta onda se više ni na ulicu ne smeš pojaviti, jer tu je sve tako obrazloženo da će nas sad već i po samom hodu na ulici poznati. Bilo bi još i koje-kako da se bar pred kraj popravio, da je bar malo ulbažio, da je, na primer, stavio posle one tačke kad su mu sipali iscepkanu hartiju na glavu: da je on i pored svega toga bio ispravan, dobar građanin, i da takvo ophođenje od svojih drugova nije zaslužio, pred pretpostavljenima je bio pokoran i poslušan (tu bi mogao nekakav primer navesti), nikome zla nije želeo, u boga je verovao i umro (ako mu je baš stalo da on neizostavno umre) oplakan. A još ponajbolje bi bilo i ne pustiti ga, jadnika, da umre, već učiniti tako da se njegov šinjel nađe, da ga taj general, dozna vši podrobnije o njegovoj ispravnosti, pozove k sebi u kancela-z riju, unapredi činom i odredi mu dobru platu; na taj, bi način, vidite li, ovako bilo: zlo bi bilo kažnjeno, a vrlina bi pobedila i činovnici-drugovi morali bi noseve pokunjiti. Ja bih, na primer, tako uradio; a čega tu kod njega ima naročitog, čega dobrog? Tek onako, prazan jedan primer iz svako-

77

dnevnog, prostog života. I kako ste se samo resili da mi pošaljete takvu knjigu, rođena moja? Pa to je, Varinjka, zlonamerna knjiga; to je prosto neistinito, jer je uopšte nemoguće da postoji takav činovnik. Jer posle nečeg takvog se mora žaliti, Varinjka, formalno žaliti.

Vaš najpokorniji sluga

MAKAR DJEVUŠKIN

Jula 27.

P. G.  Makar e Aleksejeviču!

Poslednji događaji i pisma vaša uplašili su me, porazili i stavili u nedoumicu, a Fedorina pričanja su mi sve objasnila. Pa zašto je trebalo toliko očajavati i najedared pasti u takav ponor u kakav ste vi, Makare Aleksejeviču, pali? Vaša objašnjenja me nimalo nisu zadovoljila. Vidite sad da li sam bila u pravu kad sam onoliko nastojala da primim ono dobro mesto koje su mi nudili? A pored svega toga, poslednji događaj koji mi se desio ozbiljno me plaši. Vi velite da vas je vaša ljubav prema meni primoravala da se kri-jete od mene. Uviđala sam da ste me mnogo obavezali još onda kad ste me uveravali da na mene trošite samo vaš rezervni novac, koji se, kao što ste govorili, nalazi za svaki slučaj u štedionici. Sad pak, kad sam doznala da uopšte nikakav novac niste ni imali, da ste se vi, slučajno doznavši za moj bedan položaj i sažalivši se nada mnom, odlučili da utrošite svoju platu, izuzevši je una-pred, i da ste čak i odelo svoje prodali kad sam bila bolesna, sad sam ja, doznavši za sve to, stavljena u tako mučan položaj da još uvek ne znam kako sve to da primim i šta sve da mislim. Ah, Makare Aleksejeviču! trebalo je da se zaustavite na prvim svoj im dobročinstvima, izazva-

78

nim vašom bolećivošeu i rodbinskom ljubavlju, a ne da docnije, čak i uludo, novac traćite na nepotrebne stvari. Vi ste naše prijateljstvo izdali, Makare Aleksejeviču, jer niste  prema meni bili iskreni, i sad kad vidim da vam je i poslednji novac otišao na moje haljine, na bombone, na šetnje, na pozorište i na knjige, ja za sve to sad skupo plaćam žaljenjem zbog svoje neoprostive lakomisle-nosti (jer ja sam od vas primala sve ne brinući se za vas samog); i sve ono čime ste hteli da mi pričinite  zadovoljstvo pretvorilo se  sad za mene u tugu, a za sobom ostavilo samo beskorisno žaljenje. Primećivala   sam  u  poslednje  vreme  vaše  neraspoloženje i, premda sam i sama očekivala nešto tužno, ipak ono što se desilo nisam mogla ni sanjati. Šta! zar ste do tog stepena mogli pasti duhom,   Makare   Aleksejeviču?  Šta  će   o   vama  sad pomisliti, šta će za vas sad reći svi oni koji vas poznaju?  Vi,  koga smo ja i  svi  ostali  poštovali zbog  dobrote  duše, skromnosti  i  razboritosti,   vi ste sad najednom pali u tako odvratan porok, koji kod vas, izgleda, dosad još nikad nije bio primećen. Kako je meni bilo kad mi je Fedora pričala da su . vas našli na ulici pijanog i da vas je policija dovela u stan! Skamenila sam se od zaprepašćenja iako sam očekivala nešto neobično, jer čitava četiri dana nije od vas bilo ni traga ni glasa. Ali da li ste pomislili, Makare Aleksejeviču,  šta će reći vaši  pretpostavljeni  kad  saznaju za pravi uzrok vašeg odsustva? Velite da vam se svi podsmevaju, da su svi doznali o našoj vezi i da me vaši susedi pominju u svojim   šalama.   Ne   obraćajte  pažnju na   to,   Makare   Aleksejeviču  i,  tako   vam svega na   svetu,   umirite  se.   Plaši   me   i  vaša   istorija s tim oficirima; i o njoj sam nešto načula. Objasnite mi šta to sve znači? Pišete mi da ste se bojali da svojim priznanjem ne izgubite moje prijateljstvo, da ste bili u očajanju ne znajući čime da mi pomognete u mojoj bolesti, da ste sve prodali da biste mi pomogli i da me ne biste pustili u bolnicu, da ste se zadužili koliko vam je god bilo moguće

79

i da imate svakog dana neprijatnosti s gazdaricom ali, krijući sve to od mene, izabrali ste ono što je najgore. Jer ja sam, eto, sad sve doznala. Bilo vam je nezgodno da me đovedete u položaj da samoj sebi priznam kako sam bila uzrok vašeg nesrećnog položaja, a sad ste mi, eto, dvostruko više naneli bola svojim vladanjem. Sve me je to zaprepastilo, Makare Aleksejeviču. Ah, prijatelju moj! Nesreća je zarazna bolest. Nesrećan i siromah moraju da se klone jedan drugog, da se ne bi još više zarazili. Donela sam vam takvu nesreću, kakvu vi ranije, u svom skromnom i usamljenom životu, nikad niste imali. Sve me to muči i ubija.

Napišite mi sad sve otvoreno šta je s vama bilo i kako ste se odlučili na takav postupak. Umirite me, ako je moguće. To što vam sad pišem o mom miru nije samoljublje, već moje prijateljstvo i moja ljubav prema vama, koji se ničim ne mogu izgladiti iz mog srca. Zbogom. Vaš odgovor čekam s nestrpljenjem. Rđavo ste o meni mislili, Makare Aleksejeviču.

Srdačno vas voli

VARVARA DOBROSJOLOVA

Jula 28.

Premila  moja Varvara Aleksejevna!

Sad kad je već sve svršeno i kad sve malo-po-malo dolazi u svoj pređašnji položaj, evo šta ću vam reći, rođena; vi se uznemirujete oko toga šta će svet o meni misliti, na šta žurim da vam saop-štim, Varvara Aleksejevna, da je meni moja ambicija draža od svega. Zbog čega i stavljajući vam do znanja nevolje moje i sve one nerede izvešta-vam vas da od mojih pretpostavljenih još niko ništa ne zna, a neće ni znati, tako da će i dalje

80

gajiti prema meni poštovanje kao i ranije. Jednog se samo bojim: spletaka se bojim. Kod nas u kući gazdarica samo viče, a sad kad sam, joj pomoću vaših deset rubalja otplatio jedan deo duga, samo . gunđa i ništa više. Što se, pak, tiče ostalih, ni oni nisu rđavi; od njih samo novac na zajam ne treba tražiti, pa ni oni nisu rđavi. A na kraju svojih objašnjenja reći ću vam, rođena, da vaše poštovanje prema meni cenim više od svega na svetu i time se tešim u svim svojim privremenim neredima. Hvala bogu što su prvi udarac i prvi potresi minuli i što vi sve to niste shvatili kao moje verolomstvo i ne smatrate me egoistom zbog toga što sam vas uz sebe držao i obmanjivao vas, pošto nisam bio u stanju s vama da se rastanem i što sam vas voleo kao svog anđelčića. Svesrdno sam se latio službe i opet sam počeo dužnost svoju ispravno da vršim. Jevstafije Ivano vic nije ni jedne , rečce rekao kad sam juče pored njega prošao. Neću kriti od vas, rođena, da me dugovi moji i loše stanje moje garderobe ubijaju, ali to ipak nije strašno i zbog toga umoljavam vas opet nemojte očajavati, rođena. Šaljete mi opet pola rublje, Varinjka, i to me je pola rublje pravo u srce pogodilo. Dakle, dotle je sad došlo, dakle, eto kako je sad! To jest ne da ja, matora budala, vama, anđelčiću, pomažem, već vi, sirotica moja jadna, meni! Dobro je uradila Fedora što je nabavila novaca. Zasad nemam nikakvih nada, rođena, da ću nešto dobiti, a pojave li se bilo kakve nade, odmah ću vam sve podrobno opisati. Ali spletke, spletke me uznemiruju više od svega. Zbogom, anđelčiću moj. Ljubim vam ručicu i preklinjem vas da ozdravite. Ne pišem podrobno zato što žurim na dužnost, jer trudom i prilježnošću hoću sve svoje krivice i propuste u službi da zagladim; a dalje izveštavanje o svim zbivanjima i događajima s oficirima ostavljam za veče.

Poštuje vas  i iskreno voli

MAKAR DJEVVSKIN 6   Beđni  ljudi                     81                      ,

Jula 28.

Mila Varinjka!

Eh, Varinjka, Varinjka! Eto, sad je baš na vašoj strani greh, i na savesti će vašoj ostati. Svojim pisamcetom ste me potpuno zbunili i zabrinuli, i tek sad, pošto sam natenane u unutrašnjost svoga srca pronikao, video sam da sam bio u pravu, da sam bio potpuno u pravu. Ne govorim o svom faz-vratu (manimo ga se, rođena, manimo ga se!), već

0 tome da vas volim i da od mene nimalo nije bilo nerazumno-što vas volim, nimalo nerazumno. Jer vi, rođena, ništa ne znate. A kad biste samo znali zbog čega je sve to, zbog čega moram da vas volim, drukčije  biste onda  govorili.  Sve  to   vi  govorite samo razumom, a ja sam uveren da vam je u srcu sasvim drugačije.

Rođena moja, ja sam ne znam, niti se sećam dobro šta sam sve sa oficirima imao. Potrebno je da vas upozorim, anđelčiću moj, da sam do tog vremena bio u užasnoj zabuni. Zamislite da sam već čitav jedan mesec, tako reći, o končiću visio. Položaj je bio više no očajan. Pred vama sam to tajio, a i kod kuće takođe, ali gazdarica je digla viku i graju. Meni samom bi to bilo potpuno svejedno. Neka je, neka praska, zla žena, ali jedno što je sramota, a drugo, što je ona, bog bi je znao kako, doznala za našu vezu, pa je takve stvari o njoj po kući vikala da sam se skamenio i uši zapušio. Ali stvar je u tome što drugi uši nisu zapušili, već, naprotiv, još ih bolje naoštrili. Još i sad, rođena, ne znam kud da se denem...

I eto, anđelčiću moj, sve to, ceo taj skup svakojakih nevolja me je i dotukao konačno. Najednom čudne stvari od Fedore čujem: da vam se u kuću javio nedostojni molilac i da vas je uvredio nedostojnim predlogom; da vas je uvredio, duboko uvredio, ja to po sebi sudim, rođena, jer sam se

1  ja duboko uvredio. I eto, tu me je snaga izdala, anđelčiću moj; tu sam i klonuo, tu sam se izgubio i potpuno propao. Ja sam, druže moj Varinjka,

82

istrčao  u  nekakvom besu nečuvenom,  hteo   sam da odem k njemu, razvratniku; već nisam ni sam znao šta sam sve hteo da uradim, jer ja neću da vas, anđelčiću moj, vređaju! No, teško mi je bilo! A baš je u to vreme kiša neka padala, lapavica, tegoba je neka bila strašna!... Već sam skoro hteo da se vratim... I tu sam pao, rođena. Jemelju sam sreo, Jemeljana Ilica; on je činovnik, to jest bio je  činovnik,  a  sad  već  više nije činovnik,  zato što su ga od nas otpustili. Ne znam od čega živi i kako sastavlja kraj s krajem; tako pođoh s njim. Tada, nego, šta je vama, Varinjka, ta zar je prijatno o nevoljama svoga druga čitati, jad njegov i povest iskušenja koja je pretrpeo? Trećeg dana uveče, to me je već Jemelja nagovorio, uputio sam se njemu, oficiru. Adresu sam od našeg nastojnika kuće doznao. Ja sam, rođena, kad o tome govorimo, tog fićfirića već odavno na oko uzeo; pratio sam ga dok je još kod nas stanovao. Sad vidim da sam nešto ružno učinio, jer nisam bio sasvim trezan kad su me kod njega prijavili. Ja se,  Varinjka, ako ćemo po duši, ničega ne sećam; sećam se samo da je kod njega bilo mnogo oficira, ili se to kod mene sve udvostručilo bog sveti zna. Takođe se ne sećam ni šta sam govorio, samo znam da sam mnogo u svom blagorodnom negodovanju govorio. No, a tada su me isterali, tada su me niz stepenice bacili, to jest nije baš da su me bacili, nego su me samo, onako, izgurali. Znate već, Varinjka, kako sam se vratio;  eto, to je sve.  Naravno, moralno sam pao, i častoljublje moje je postradale; ali to niko ne zna, od stranih niko, osim vas, ne zna; a u takvom slučaju, to je sasvim svejedno, kako da ništa nije ni bilo. Možda je to baš i tako, Varinjka, šta vi mislite? A ono što mi je potpuno dobro poznato to je da se prošle godine kod nas Aksentije Osipovič  na  takav  isti način  odvažio  na ličnost Petra Petroviča, ali to u tajnosti, on je to u tajnosti učinio. Pozvao ga je u vratarevu sobu, ja sam sve to kroz pukotinu gledao. A tamo ga je već onako kako sleduje i udesio, ali na blagorodan način, jer

83

to niko nije video osim mene. No, a ja ništa, to jest hoću da kažem da nikom ni reci o tome nisam govorio. No, a posle toga Petar Petrovič i Aksen-tije Osipovič kao da ništa nije ni bilo. Petar Petrovič je, znate, tako ambiciozan, pa nikome nije ni rekao, te se oni sad i pozdravljaju i rukuju. Ja ne sporim, ja, Varinjka, vama ne smem sporiti, ja sam vrlo nisko pao i, što je strasnije od svega, u sopstvenim sam očima svojim pao, ali to već mora da mi je tako još od rođenja suđeno, to je, jamačno, sudbina, a od sudbine nećeš pobeći, to i sami znate. Eto vam, dakle, podrobnog objašnjenja nesreća mojih i nevolja, Varinjka, eto —-sve je to tako da ne bi trebalo ni čitati, sve vam je isto. Ja baš nisam najzdraviji, rođena moja, i osećanja su mi se potpuno umrtvila. Iz tog razloga sad, uveravajući vas u svoju privrženost, ljubav i poštovanje, ostajem, poštovana i milostiva gospođice moja, Varvara Aleksejevna,

najpokorniji vaš sluga MAKAR DJEVUŠKIN

Jula 29.

Poštovani   gospodine   Makare   Aleksejeviču!

Pročitala" sam oba vaša pisma i prosto sam se zaprepastila! Čujte, prijatelju moj, vi ili preda mnom nešto krijete i napisali ste mi samo jedan deo svih vaših neprijatnosti, ili... ozbiljno, Makare Aleksejeviču, vaša pisma još nose obeležje nekakvog rastrojstva... Dođite do mene, tako vam boga, dođite danas i, čujte, dođite nam prosto na ručak. Meni nije sasvim jasno kako vi tamo živite i kako ste se s gazdaricom nagodili. O svemu tome mi ništa ne pišete i kao da namerno o tome ćutite. Dakle, doviđenja, prijatelju moj; neizostavno nam

84

danas dođite, a ponajbolje biste još učinili kad biste nam svakog dana dolazili na ručak. Fedora kuva vrlo dobro. Zbogom.

Vaša VARVARA DOBROSJOLOVA

Avgusta 1. Draga moja Varvara Aleksejevna!                *

Milo vam je, rođena, što vam je bog pružio priliku da od svoje strane dobro dobrim platite i meni se zahvalite. Ja u to verujem, Varinjka, i u anđeosku dobrotu srca vašeg verujem, a ne pre-korevam vas, samo mi ne prebacujte, kao ono pre, da sam se pod starost propio. Sagrešio sam, šta sad da radim! ako baš neizostavno hoćete da u tome vidite greh. Samo meni je, draga moja, teško-preteško da tako nešto slušam od vas! A vi se na mene ne ljutite što tako govorim. U grudima je mojim, rođena, sve bolno osetljivo. Siromašni ljudi su ćudljivi; tako je to sama priroda uđesila. To sam i ranije osećao, a sad sam još jače osetio. Siromah čovek mnogo traži; on i na svet božji drugačije gleda, i na svakog prolaznika ispod oka motri, a oko sebe zbunjene poglede baca, osluškuje svaku reč da ne govore štogod o njemu? A zašto je, reći će oni, usleđ čega je on tako neugledan i šta on zapravo oseća? I ded' da vidimo kakav će biti s ove strane, a kakav će biti s one strane? I svakom je, Varinjka, poznato da je siromah čovek gori od pačavre i da niko prema njemu nikakvog poštovanja gajiti ne može, ma šta oni tamo pisali! oni, ta škrabala, ma šta pisali! uvek će siromah biti onako kako mu je oduvek i bilo. A zbog čega će uvek tako po starom biti? Pa zbog toga što kod siromaha čoveka, po njihovom mišljenju, sve mora biti pokriveno; u njega ništa ne srne biti sveto, niti on srne imati i najmanje / 85

ambicije, nikako. Eto, onomad priča Jemelja da su negde za njega kupili neke priloge, pa je, veli, za svaki potrošeni groš morao zvanično račune polagati. Mislili su da mu svoje groševe poklanjaju, a ono nije; platili su zato što su im siromaha čo-veka pokazivali. Danas vam se, rođena, i dobročinstva nekako čudno čine;  a možda su se tako oduvek činila, ko mu ga zna! Ili ne ume ju da čine dobročinstva,  ili  su se  već u tome mnogo  izve-štili jedno od ta dva. Vi, možda, to niste ni znali, ali, eto, tako je. O drugim stvarima moram da ćutim, a u ovo se bogami razumem. I zašto siromah čovek zna sve to i misli sve o takvim stvarima? Zašto? eto kako: iz iskustva. Otud, na primer, što zna da pored njega ide kakav gospođin, koji se možda uputio u kakav restoran i govori sam sa sobom: šta će, eto, veli, ta golja pisarska, šta će taj danas ručati?  Ja ću danas sote-papijot,  a on će možda  samo kašu,  pa  još  bez masla!  A  šta  se njega tiče što  ću ja  kašu  bez masla jesti!  Ima takvih ljudi,  Varinjka, ima,  koji samo o tome i misle. Pa idu, paskvilanti drski, i gledaju da li staješ čitavim stopalom na kamen ili samo na prste; da li tom i tom činovniku tog i tog nadleštva, titularnom   savetniku,   vire   goli   prsti   iz   cipele, da li su mu laktovi pocepani pa ti posle sve to opisuju  i štampaju  takve  gadosti...  A šta  se tebe tiče što su moji laktovi pocepani? Ako mi oprostite, Varinjka,  što  se  grubo  izražavam,  reći ću vam da siromah čovek u tom pogledu oseća isti onakav stid kao što je vaš devojački. Eto, vi se nećete  oprostite   mi   i   za  ovu   prostu reč   hteti   svlačiti  pred  celim  svetom;   e,   tako  isto   i siromah čovek ne voli da se zaviruje u njegovu jazbinu i da mu se iznose pred svet njegovi porodični  odnosi.   Pa onda,   šta   mu  je   trebalo,   Varinjka,   da  vređe mene zajedno  s  neprijateljima mojim,  koji posežu na  čast i  ambiciju poštenog čoveka!

I danas,sam vam u nadleštvu sedeo kao kakav medvedić ili kakav očerupan vrabac i umalo što

86

nisam od stida zbog sebe samog u zemlju propao. Stid me je bilo, Varinjka! Kako da ne bude čoveka sramota kad ti kroz odelo vire goli laktovi, a dugmad o koncu landara! A na meni, kao za pakost, baš ništa nije bilo kao što treba. I preko volje klone čovek duhom. Pomislite samo,' sam Stepan Karlovič je počeo danas poslovno sa mnom da govori; govorio, govorio, i kao uzgredno tek dodao: »Bože, bože, brate Makare Aleksejeviču!« pa nije ni izgovorio ono drugo što je mislio, ali ja sam i sam sve pogodio i tako pocrveneo da mi je čak i moja ćela pocrvenela. Ono u stvari nije ništa naročito, ali me opet uznemiruje i navodi na teške misli. Da nisu što doznali? A, sačuvaj bože, ako su nešto doznali! Priznajem, sumnjam, mnogo sumnjam na jednog čoveka. Jer ti gadovi su kadri svašta učiniti! Izdaće te! Sav tvoj privatni život će za groš izdati; njima nije ništa sveto.

Sad znam čije je to maslo:- to je Ratazjajev-Ijevo maslo. Poznaje on nekog iz našeg nadleštva, pa mu je onako, u "razgovoru, sve lepo ispričao, pa još malo i dodao; ili je možda u svom nadleštvu pričao, pa je otud izašlo i došlo do nas. A kod nas u stanu znaju svi sve do najmanje sitnice, i na vaš prozor prstom pokazuju; ja to već znam da pokazuju. I kad sam juče pošao k vama na ručak, svi su provirivali iz prozora, a gazdarica je rekla da se, veli, đavo spanđao s novorođenčetom, pa posle je i vas nazvala ružno. Ali sve to nije ništa prema gnusnoj nameri Ratazjajeva da stavi mene i vas u svoju literaturu i nas u finoj satiri cpiše; to je on lično rekao, a meni su naši dobri ljudi ispričali. Ja već ne mogu ni o čemu da mislim, rođena, niti da se na nešto odlučim. Treba priznati, naljutili smo gospoda boga, anđelčiću moj! Vi ste mi, rođena, hteli neku knjigu da pošaljete da mi ne bude dosadno. Neka i knjiga ide s milim bogom, rođena! Šta je knjiga? To je glupost sa licima! I romani su besmislice i radi ćaskanja su napisani, da ih čita besposlen svet. Verujte mi, rođena, ve-rujte mome dugogodišnjem iskustvu. I ako vas ti

87

tamo zbune nekim Sekspirom, vele, eto vidiš, u književnosti postoji Šekspir, i Šekspir je glupost, kažem vam: sve je to čista glupost, sačinjeno sve radi paskvila.

Vaš

MAKAR DJEVUŠKIN

Avgusta 2.

P.   G.   Makare   Aleksejeviču!

Nemojte se brinuti ni o čemu; daće gospod bog pa će se sve urediti. Fedora je pribavila čitavu gomilu posla i za mene i za sebe i obe smo se od sveg srca latile rada; možda ćemo sve opet u red dovesti. Ona, veli, naslućuje da su sve moje po-slednje neprijatnosti poznate Ani Fjodorovnoj; ali sad mi je svejedno. Danas sam neobično vesela. Hoćete da uzajmite novaca, sačuvaj bože! Posle se nikad nećete izvući iz bede kad dođe da se vraća. Bolje je da se s nama zbližite, da dolazite k nama što če,šće i da ne obraćate pažnju na vašu gazdaricu. Što se pak tiče ostalih vaših neprijatelja i zlotvora, uverena sam da se samo badava mučite uzaludnim sumnjama, Makare Aleksejeviču! Pripazite malo; zar vam nisam rekla poslednji put da vam je stil veoma rogobatan. A sad zbogom, doviđenja. Očekujem vas; svakako dođite.

Vaša V. D.

Avgusta 3. ' Anđelčiću   moj,   Varvara   AleksejeVna!

Hitam da vam saopštim, živote moj, da se kod mene neke nađe pojavljuju. No dozvolite mi, ćer-čice moja, pišete mi, anđelčiću, da ne uzaj-

88                                           .

mim? Mila moja, ne ide bez toga; eto već i meni nije baš najbolje; a i vama, svaki čas, može nešto da se desi jer ste slabački; eto, pišem vam zato jer svakako moram da pozajmim. A sad da nastavim.

Primetiću vam, Varvara Aleksejevna, da sad u nadleštvu sedim do Jemeljana Ivano vica. To nije onaj Jemeljan koga vi poznajete. Ovaj je, kao i ja, titularni savetnik, i nas dvojica smo u svem našem   nadleštvu   gotovo   najstariji   činovnici,   sta-rosedeoci.  To   vam  je   dobra   duša,  nekoristolju-biva,   ali  je velika  ćutalica  i izgleda kao  pravi medved. Ali  zato  je majstor  u  poslu,  ima pravi engleski rukopis i,  da vam istinu kažem, ne piše gore  od mene čestit čovek! Nikada se  dosada nismo   naročito   zbližavali,   samo   onako   po   običaju: dobar dan i zbogom; ili ako mi je kad zatrebao nožić, tada bih zatražio dajte mi, velim, Jemeljane Ivanoviču, nožić jednom rečju, bilo je samo ono što zajednički život sobom donosi. Ali danas dođe on pa mi kaže: Zašto ste se vi, Makare Aleksejeviču,   veli,   tako   zamislili?   Vidim   odmah da mi čovek dobro želi i poverio sam mu se rekoh: tako i tako, Jemeljane Ivanoviču, tj. nisam mu kazao sve; ne bih ja to, sačuvaj bože, nikad kazao, jer nemam smelosti da kažem, nego sam mu ponešto rekao, da sam, tako reći, u neprilici, i tome slično.   »Pa  uzajmite,  brate«,  veli  Jemeljan  Iva-novič;   »uzajmite;   pa  makar  od Petra  Petroviča uzajmite, on daje pod interes; i ja sam od njega uzajmio; a interes naplaćuje pristojan; koji neće upropastiti  čoveka«.  E, Varinjka, zaigralo mi  je srce u grudima. Mislim, mislim, hoće li ga umu-đriti gospod da mi uzaj mi, isti taj Petar Petrovič dobrotvor. Pa već računam kako bih tad i gazdarici dug isplatio, i vama bih pomogao, a i ja bih se sav iskrpio. Jer ovako me je sramota, neprijatno mi je i na mestu svome da seđim, a da i ne pomi-njem što se cerekala  oko  mene već  pođsmevaju, neka ih! A prođe više puta i njegovo prevashođ-stvo pored našeg stola, pa će, sačuvaj bože, da bace

89

pogled na mene i da opaze kako sam nepristojno odeven. Jer kod njih je glavno čistoća i urednost. Oni mi, doduše, neće ništa reći,  ali ja bih umro od sramote eto 'šta bi bilo. Zbog toga sam se ja, ohrabrivši se i sakrivši svoj stid u pocepani džep, uputio Petru Petroviču i pun nade i ni živ ni mrtav od očekivanja sve zajedno. I šta je bilo,  Varinjka sve se glupo svršilo! Imao je nešto posla sa Feodosijem Ivanovičem. Prišao sam mu sa strane, povukao ga za ruku i rekao: Petre Petroviču, Petre Petroviču!  On se okrenuo, a ja nastavih: takva, rekoh, i takva stvar; trideset rublja itd. U početku me izgleda nije razumeo, a kad sam mu ob jasno sve,  on  se samo  nasrne ja, ništa nije rekao, ućutao. Opet ja njemu onako isto. A on meni: Imate li kakve zaloge? A sam se zag-njurio u svoja akta, piše, a mene i ne gleda. Ja sam se malo ušeprtljio. Ne, rekoh, Petre Petroviču, nemam zaloge, pa mu objašnjavani da ću mu čim primim platu odmah vratiti, začelo ću, rekoh vratiti; to će mi, rekoh, biti prva briga. U taj mah ga je neko pozvao, ja sam ga sačekao, on se vratio i počeo da zarezuje pero, a mene kao da i ne opaža. A ja opet svoje rekoh: zar ne biste, rekoh, nekako, Petre Petroviču, mogli? On ćuti kao i da ne čuje, a ja stojim,  stojim  i mislim  pokušaću još po-slednji put, pa ga opet povučem za rukav. Ali on ni reci ne proslovi,  zareza pero i poče da piše; ja se tada uklonih. Oni su vam, vidite li, rođena, možda- sve čestiti  ljudi,   ali su gordi,  mnogo su gordi; šta se to mene tiče. Daleko smo mi od njih, Varinjka. Zato sam vam i napisao sve to. I Jeme-Ijan Ivanovič se nasmejao,   klimnuo glavom,   ali mi je dao nade, dragi. Čestit je čovek taj Jemeljan Ivanovič. Obećao mi je da će me preporučiti jednom čoveku; taj čovek, Varinjka, stanuje u Vibor-škom  kraji i  daje pod  interes neki,činovnik četrnaeste klase. Jemeljan Ivanovič veli da će taj svakako dati; a sutra,  anđelčiću, da odem a? Šta mislite? Jer zlo ako se ne uzajmi. Gazdarica me skoro tera iz stana i nikako ne pristaje da mi .90

dalje daje hranu. Pa i čizme su mi sasvim loše, dugmadi nemani... da, da, i zar je to sve što mi nedostaje! A šta ćemo ako neko od starešina opazi takvu neurednost? Zlo, Varinjka, zlo; prosto zlo!

MAKAR DJEVUŠKIN

AVgusta 4.

Dragi Makare Aleksejeviču

Ako boga znate, Makare Aleksejeviču, uzajmite što pre nešto novaca; ja ne bih u vašim sadašnjim prilikama ni za boga tražila od vas pomoći, ali kad biste znali kako mi je sada. U svom stanu nikako ne možemo ostati. Meni su se dogodile strašne neprijatnosti, i kad biste samo znali kako sam sada neraspoložena i uzbuđena! Zamislite samo, prijatelju moj: jutros nam ulazi neki nepoznat čovek, već u godinama, skoro starac, s oređenima. Ja sam se zaprepastila, ne shvatajući šta će taj čovek kod nas. Fedora je u to vreme bila otišla u dućan. Počeo je da me ispituje kako živim i šta radim, pa, i ne sačekavši odgovor, reče mi da je on ujak onog oficira; da se on jako ljuti na svog nećaka što se onako rđavo ponašao i što nas je osramotio u čitavoj kući; kazao mi je da je taj njegov nećak balavac i vetropir i da je on spreman da me uzme u zaštitu. Posavetovao mi je da ne slušam što mi govore mlađi ljudi; dodao je da me žali kao da mi je otac, da gaji prema meni roditeljska osećanja i da je spreman da mi u svemu pomaže. Ja sam samo rumenela i nisam znala šta da mislim, ali se nisam žurila da mu se zahvalim. Uzeo me je silom za ruku, pomilovao me po obrazu i rekao mi da sam vrlo lepa i da je njemu osobito milo što imam jamice na obrazima (bog bi znao šta je sve pričao) i najzad je hteo da me poljubi, govoreći da je on već starac (a bio je tako odvratan!). U taj mah je ušla Fedora. On se malo zbunio, pa opet poče da priča kako gaji prema meni pošto-

91                                   •

vanje zbog moje skromnosti i dobrog ponašanja i da bi mu osobito milo bilo da ga se ne tuđim. Zatim je pozvao Fedoru na stranu i hteo da joj da nešto novaca pod nekim čudnim izgovorom. Fe-dora,  razume se,  nije  primila.   Najzad  je  pošao kući; ponovio je još jednom sve što mi je govorio; rekao je da će doći još jednom i da će mi minđuše doneti   (izgleda   da   je  i   sam   bio   vrlo   zbunjen). Savetovao mi je da promenim stan i preporučivao mi jedan krasan stan, koji je imao u vidu, a koji me, veli, ništa ne bi koštao. Rekao mi je da sam mu se  vrlo  dopala zato  što sam  čestita  i  razborita devojka; savetovao mi je da se čuvam razvratne omladine   i,   naposletku,   izjavio   da   poznaje Anu Fjodorovnu i da ga je Ana Fjodorovna  zamolila da mi kaže da će i ona doći ovih dana kod mene. Tad sam sve razumela. Ne znam ni sama kako mi je tada bilo. Prvi put sam se  u  životu našla u takvom položaju. Bila sam van sebe; strašno sam ga  nagrdila.   Fedora  mi  je  pomogla  i skoro   ga isterala iz stana. Zaključili smo da je sve to maslo Ane Fjodorovne;  kako bi i otkud inače on znao za nas.

A sad se vama obraćam, Makare Aleksejeviču, i molim vas da mi pomognete! Ne ostavljate me, ako boga znate, u ovakvom položaju! Uzajmite, molim vas, makar koliko-tolikb para, nabavite novac, jer se drukčije ne možemo iseliti odavde, a ovde više nikako ostati ne možemo: i Fedora to savetuje. Treba nam najmanje dvadeset i pet ru-balja. Ja ću vam vratiti taj novac; zaradiću ga; ovih dana naći će mi Fedora opet posla, pa ako vas budu zbunjivale velike kamate, ne obraćajte pažnju na to i pristani te na sve. Sve ću vam vratiti, samo me; tako vam boga, ne ostavljajte bez pomoći. Vrlo mi je teško što moram da vas uznemirujem sada kad ste i sami u tako teškim prilikama, ali vi ste moja jedina nada. Zbogom, Makare Aleksejeviču; razmislite o meni, i nek vam bog da da uspete!

V. D, 92

Avgusta 4.

Premila   moja   Varvara   Aleksejevna!

Eto, ti me iznenadni udarci i potresaju! Upravo takve strašne nevolje i ubijaju moj moral! Pored toga  što   ološ,   ti   razni čankolizi   i   starkelje odvratne,   vas,  moga   anđelčića,   hoće   da   obore   na bolesničku postelju, pored svega toga oni i mene, čankolizi jedni, hoće da upropaste. I upropastiće me, kunem vam se, upropastiće me! Jer sad bih, evo, više voleo da umrem nego vama da ne pomognem!  Ako vam  ne  pomognem,   to   je   smrt, prava smrt, Varinjka; a ako vam pomognem, tada ćete mi odleteti kao ptičica iz gnezda koju se spremaju ove sovuljage, grabljive ptice da raščupaju. To me i muči, rođena! Pa i vi, Varinjka, kako ste okrutni! Šta je to s vama? Vas muče, vas vređaju, vi, pričice moja, patite, i još tugujete što me morate uznemiriti, i još mi obećavate da ćete to zaraditi, to jest upravo ubiti to malo zdravlja, samo da mi plat'ite  na  vreme.   Ta  pomislite samo,   Varinjka, šta vi to govorite! Zašto da šijete, zašto da radite, da mučite brigom tu svoju sirotu glavicu, da kvarite te svoje lepe očice i da ubijate svoje zdravlje?! Ah,  Varinjka, Varinjka!  Vidite li, mila moja, ja ni za šta nisam, i sam znam da ni za šta nisam; ali učiniću da nešto vredim. Sve ću ja savladati, naći  ću posao sa  strane,  prepisivaću razne  spise raznim literatorima; otići ću do njih, sam ću otići, nametnuću im se za posao. Jer oni, rođena, traže dobre prepisivače, znam da oni traže, a neću vam dati da se iscrpljujete. Neću vam dati da izvršite takvu ubitačnu nameru. Ja ću, anđelčiću moj, svakako uzajmiti, i pre ću umreti nego što neću uzaj-miti. I pišete mi, mila moja, da se ne plašim velike kamate pa i neću se uplašiti, rođena, neću se uplašiti, ničega se sada neću uplašiti. Tražiću, rođena, četrdeset rubalja u asignacijama; to neće biti mnogo, Varinjka, zar ne? Hoće li mi neko odmah poveriti četrdeset rubalja? To jest hoću da vas  pitam,   da   li  me  smatrate  sposobnim  da na

9.3

prvi pogled uiijem veru i poverenje? Da li se po licu, na prvi pogled, može o meni steći povoljan utisak?  Setite se,  anđelčiću,   da  li izgledam  kao čovek   koji   uliva  poverenje?   Šta   mislite?   Znate li da me je prosto strah, kao da sam bolestan, prosto kao da sam bolestan! Od tih četrdeset rubalja ostaviću za vas dvadeset i pet,  Varinjka;  dve u srebru za gazdaricu a što ostane,  to ću ostaviti za lične potrebe. Vidite, gazdarici bi trebalo dati i više, čak bih morao. Ali uzmite sve u obzir, rođena,' sračunajte sve moje potrebe, pa ćete vide ti da se ne može više dati a onda je, dabome, glupo o tome i govoriti, bolje je i ne pominjati. Za rublju u srebru kupicu čizme; prosto ne znam hoću li moći sutra u ovim starim da se pojavim u kancelariji. Bila bi mi potrebna i jedna marama, jer će staroj biti već godinu dana; ali pošto ste mi obećali da ćete mi od stare vaše keceljice skrojiti ne samo maramu nego i tvrde grudi, to neću ni da mislim na maramu. Znači, čizme i maramu imam. Ali dugmad, draga moja! Jer morate i sami priznati, mila moja, da bez dugmadi ne mogu a već mi je polovina   pootp.adala.   Sav   drhtim   kad   pomislim da bi njegovo prevashodstvo mogli primetiti takvu neurednost pa reći šta reći? Ta ja, rođena, ne bih ni čuo šta bi oni kazali; jer bih umro, umro, ama na mestu bih tamo umro, lepo bih potegao, pa umro  od stida,  od pomisli samo! Oh, rođena! Tako mi ostaje. od svih  tih najprečih  stvari još svega'tri rublje. To mi je za trošak i za po funtice đuvana, jer, anđelčiću moj, ja vam bez duvana ne mogu živeti,   a  evo već je  deveti dan  kako dim nisam povukao. Istinu 'da vam kažem, to bih mogao kupiti,  da vama ništa  i ne pominjem,  ali neću. Jer, eto, vi ste sada u nevolji, nemate ni što vam je  najnužnije,   a  ja se ovde  sladim  raznim   uživanjima; pa vam zato  sve to i govorim  da me savest  ne  grize.   Otvoreno   vam   priznajem,   Varinjka, sada sam u vrlo žalosnom položaju, tj. nikada se ovako nešto nije sa mnom događalo. Gazdarica me prezire, niko me ne poštuje. Oskudica

94

da gora biti ne može, dugovi; a u nadleštvu, gde mi ni ranije nije išlo sjajno među drugim činovnicima, sada, rođena, i da ne pominjem. Ja krijem, brižljivo od svih sve krijem, i sam se krijem, i kad ulazim u kancelariju idem nekako sasvim bojažljivo, od svakog se sklanjam. I samo vama imam moralne snage da to priznam... A šta ćemo ako mi onaj ne dadne? No ne, bolje je, Varinjka , da i ne mislim na to i da ne ubijam dušu pre vremena takvim mislima. Zato vam i pišem da vas opomenem da ni vi ne mislite na to i da se ne mučite zlim mislima. Ah, bože moj, šta li će biti od vas tada? Ono, istina, vi se tada nećete preseliti iz toga stana, i ja ću ostati uz vas ali ne, neću se tada ni vraćati, prosto ću propasti, nestati. Gle, ja se ovde, raspisao, a treba da se obrijem; ipak je to lepše, a što čovek lepše izgleda, uvek će više uspeti. No, daj bože! Pomoliću se bogu, pa na put!

MAKAR DJEVU SKIN

Avgusta 5.

Dragi Makar e Aleksejeviču

Ne očajavajte bar vi, pobogu! I tako je već dosta nevolje. Šaljem vam trideset kopejki u srebru; više ne mogu nikako. Kupite što vam je najpotrebnije, tek da do sutra nekako prozi vite. I mi već nemamo skoro ništa, a sutra već ne znam šta će biti. Teško mi je, Makare Aleksejeviču! Ali ne žalostite se; nismo uspeli, pa šta možemo! Fedora veli da to još nije ništa strašno i da možemo još ovde ostati neko "vreme; jer kad bismo se i preselili, opet ne bismo mnogo uradili: naći će oni nas svuda ako hoće. Samo nekako nije prijatno sad ovde ostati. 'Da mi nije ovog tereta na srcu, pisala bih vam o jednoj stvari.

Kako imate čudnu narav, Makare Aleksejeviču! Sve suviše primate srcu; zato ćete uvek biti naj-

95

nesrećniji Čovek. Ja pažljivo čitani sva vaša pisma, pa vidim da se vi u svakom pismu toliko brinete i mučite zbog mene, kao što se nikada o sebi niste brinuli. Svi će, naravno, reći da imate dobro srce, ali ja kažem da je ono i suviše dobro. Evo vam prijateljskog saveta, Makare Aleksejeviču. Ja sam vam zahvalna, vrlo zahvalna za sve što ste za mene učinili, i ja to veoma jako osećam, ali pomislite kako je meni kad vidim da vi i danas, posle svih vaših nevolja, čiji sam ja, makar i protiv svoje volje, bila uzrok, još samo za mene živite: za moje radosti, za moje žalosti, za moje srce. Kad čovek tako prima sve tuđe srcu i svačiju nesreću tako duboko oseća onda nije ni čudo što je najne-srećniji čovek. Danas, kad ste došli k meni iz na-dleštva, prosto sam se uplašila kad sam vas videla. Tako ste bili bledi, preplašeni i očajni: gotovo ste se izobličili i sve zato što ste se bojali da mi saopštite o svom neuspehu, bojali ste se da me ne -ožalostite, da me ne uplašite, a kad ste videli kako se ja umalo nisam zasmejala, vama kao da je potpuno laknulo na srcu. Makare Aleksejeviču, ne žalostite se, ne očajavajte, budite razumniji, molim vas i preklinjem. Videćete da će sve biti dobro, da će sve krenuti nabolje; a ovako će vam teško biti da živite ako se uvek budete kidali i mučili zbog tuđih nevolja. Zbogom, prijatelju dragi, preklinjem vas, ne brinite se odveć za mene.

V. D.

Avgusta 5.

Mila moja Varinjka!

Dobro, anđelčiću moj, dobro! Velite da to baš i nije takva nesreća što nisam nabavio novac. E pa lepo, sada sam umiren, srećan sam vama za volju. Štaviše, baš mi je milo što ćete ostati u tom stanu i mene, starca nećete ostaviti. Pa ako ću

96

sve da vam kažem, srce mi je bilo prepuno radosti kad sam video kako ste lepo o meni u svom pismu napisali i kako ste odali hvalu mojim osećanjima. Ne govorim to iz kakve gordosti, nego zato "što vidim kako  me volite kad se  zbog mog  srca tako uznemirujete. E pa dobro, samo čemu govoriti sada o mom srcu! Srce je nešto za sebe ali vi naređujete, rođena, da ne budem malodušan. I ja tako velim,  anđelčiću moj,  da nije  potrebna ta malodušnost; ali pored svega  toga, recite mi i sami, rođena moja, kako ću sutra bez čizama u nadle-štvo? E, to je ono. rođena; a takva misao može da ubije   čoveka,   potpuno   da  ga ubije.   I   treba   da znate, rođena moja, da se ja ne žalostim zbog sebe, niti patim zbog sebe;  meni je sasvim  svejedno, mogu ja i po ciči zimi da idem bez šinjela i bez čizama; ja ću pretrpeti i sve podneti, nije to meni ništa, jer ja sam čovek jednostavan i mali. Ali šta će   svet  reći?  Neprijatelji  moji,   ti   zli  jezici   će odmah dići buku kako  ja idem bez  šinjeja. Jer čovek zbog drugih mora i šinjel da nosi, i drugima za ljubav da ide u čizmama. U tom slučaju su mi, rođena, dušo moja,  čizme samo potrebne da očuvam čast i dobro ime, jer u izderanim čizmama će propasti oboje. Verujte, rođena, iskustvu mom dugogodišnjem verujte; verujte meni, starcu, koji poznajem svet i ljude, a ne kojekakvim piskaralima i škrabalima.

Nego ja vam još nisam ni pričao u detalje, rođena, šta je to danas u stvari bilo, koliko sam se danas napatio. Toliko sam danas prepatio, toliku duševnu borbu podneo za jedno jutro koliko bi drugom i za godinu dana bilo mnogo. Evo, " dakle, kako je bilo: pošao sam, prvo, rano izjutra da nađem njega kod kuće, i da stignem još na dužnost. A jutros je padala dobra kiša pa se tako ra-skaljalo! Ja se, mila moja, zamotao u šinjel, idem, idem, pa sve mislim: gospode, oprosti mi, velim, moje grehe i ispuni mi što želim. Prođem pored S-ske crkve, prekrstim se i pokajem se za sve grehe

7   Bedni   ljudi                        9?

svoje, i setim se da je nedostojno pregovarati s go-spodom bogom. Udubim se u sebe samog i nisam hteo ni na koga da gledam; tako sam išao ne gledajući kud idem. Ulice su bile puste, pa ako koga i sretneš, svi su nekako zauzeti, ljuti, zabrinuti; a nije ni čudo: tako rano i po takvom vremenu ne ide  niko  šetnje  radi! Gomila  iskaljanih  radnika naiđe prema meni; strašno su me gurale seljačine. Nekako   opet   izgubih   smelost,  dođe   mi   nekako teško, više nisam hteo ni da mislim o parama sad bilo kako bilo, rekoh! Baš kod Voskresenskog mosta otpade mi jedan đon; tako ni sam ne znam na čemu sam išao dalje. Tu se sretnem s našim pisarem Jermolajevom, istegao se, stao, pa me tako prati očima kao da čeka hoću li mu pružiti nešto za rakiju. Eh, brate, pomislim, kakva te rakija sad spopala!   Zamorio  sam  se  strašno;   stanem  pa se malo odmorim i pođem opet dalje. Hotimice sam tražio nešto na čemu bih misli mogao zaustaviti, da se razonodim i da se ohrabrim; ali, šta ćeš, kad nisam mogao misli ni na čemu zaustaviti, a osim toga sam se tako iskaljao da me je bilo samog sebe stid. Ugledah, najzad, izdaleka žutu drvenu kuću, s međuspratom u obliku belvedera. E, pomislim, to će biti; tako mi je Jemeljan Ivanovič govorio da izgleda Markovljeva kuća (Markov je taj što daje novac pod interes). Odmah sam znao da je to Markovljeva kuća,  ali  opet zapitam  stražara  čija je ovo, brate, kuća? A stražar, neki grubijan, reče zlovoljno, kao da se na nekoga ljuti; reci procedi kroz zube: to je Markovljeva kuća. Svi su ti stra-žari tako bezosećajni. A najposle, šta se mene tiče stražar. I sve je ostavilo rđav i neprijatan utisak, jednom rečju, sve se gomilalo; uvek pronađeš nešto nalik na svoj položaj, i to se uvek dešava. Triput sam prolazio pored kuće i što više idem, to mi sve tcžs biva i, mislim, neće dati, ni po koju cenu neće  dati!   Čovek  me  ne  poznaje,   stvar je tugaljiva, a i na izgled nisam ništa. Uostalom, mislim, kako god sudbina odluči.  Pokušaću,  da se

98

posle ne kajem, neće me valjda pojesti ako pokušam, pa otvorih tiho vrata. Ali evo ti sad nove nesreće. Prilepila se za mene neka gadna, glupa psina; pa laje, iz kože da iskoči! I eto vam, rođena, kakvi obični i sitni slučajevi mogu i da razbesne čoveka, i da ga uplaše, i da mu oduzmu svu onu odvažnost što je dotle prikupio. Tako sam ušao u kuću ni živ ni mrtav, i to odmah opet na nevolju: nisam ni opazio u mraku da stoji nešto dole na pragu i spotakoh se o jednu ženu, a žena je baš razli vala mleko iz muzlice u lonce, i sve je mleko prosula. Zacika i razvriska se glupa žena. »Kuda te, veli, đavo- nosi, šta tražiš?« i poče da kuka na sav glas. Ja to primećujem, rođena, zbog toga što se meni  uvek   nešto   slično   dešava  prilikom   takvih poslova; baš mora da mi je tako suđeno; uvek moram da se zakačim za nešto. Na tu viku proviri odnekud neka matora veštica, Finkinja, domaćica, a ja pravo k njoj. »Stanuje li ovde, rekoh, Markov?« »Ne stanuje«, veli. Stade malo, pa me dobro od-meri. »A šta će vam on?« Objašnjavam joj da je takva i takva stvar, Jemeljan Ivanovič, rekoh, i ostalo;   »imao  bih  neki  posao  da svršim«.  Baba đozva ćerku, dođe i ćerka, već odrasla devojčica, bosonoga, »pozovi oca, on je gore kod stanara, izvor te«. Uđem unutra. Soba je dosta lepa, na zidovima vise slike, sve portreti nekih generala, tu je i divan, okrugao sto, rezeda i zdravac. Mislim u sebi, bože, mislim, da li bi bilo bolje da se čistim odavde dok sam čitav. Da odem ili ne? I verujte mi, rođena, već sam hteo da pobegnem. Bolje, rekoh, da dođem sutra, i vreme će biti lepše, i malo ću se smiriti. A danas sam im eto prosuo i mleko, a i oni generali sa zida me gledaju tako ljuto... Već sam pošao vratima, a eto ti njega sed već čovek, lukavih očiju, u izmašćenom halatu, opasan kanapom. Pita me što sam došao. A ja njemu kažem takva i takva stvar, eto Jemeljan Ivanovič, četrdeset  rubalja,  rekoh;  stvar  je  takva,  ali ne izgovorih do kraja. Iz očiju sam mu pročitao da

99

je stvar propala. »Nemam ja, veli, novaca. A imate li, veli, kakvu zalogu?« Počeo sam mu objašnjavati da, velim, nemam zaloge i da Jemeljan Ivano vic, jednom rečju, objašnjavati mu da mi je nužno. Saslušao je sve »ne, veli, kakav Jemeljan Ivanovič! Ja para nemam«. E, mislim, sad što je to je. Znao sam sve to, predosećao; prosto, Varinjka, lakše bi mi bilo da se zemlja otvorila poda mnom. Spopade me neka jeza; noge mi se ukočiše, a po leđima me žmarci podiđoše. Gledam ja njega, gleda on mene, i samo što mi ne kaže idi ti, brate, nema ovde šta da čekaš. I tako me gleda da bih u zemlju propao da mi se to na drugom nekom mestu desilo. »A zašto vam je potreban taj novac?« (Eto vam, rođena, šta me je pitao!) Već sam bio otvorio usta, tek da ne stojim badava; ali on već i ne sluša. »Ne, ne, veli; nemam novaca. Dao bih vam, veli, drage volje.« Još sam ja njemu tu tumačio, tumačio. Vra-tiću vam, velim, na vreme ću vam vratiti, čak ću vam i pre roka vratiti, i interes ću platiti, uzmite koliki hoćete, a vratiću vam, tako mi boga.

Ja sam se u tom trenutku, rođena, vas setio, svih vaših nevolja i potreba sam se setio, vašeg groša sam se setio. »Ne, veli mi onaj, kakav interes, nego neku zalogu ako imate! A nemam ni novaca, tako mi boga, nemam; dao bih, i to vrlo rado.« I zakle se, razbojnik!

Ali tu vam sad već ne znam, rođena moja, ni kako sam izašao, ni kako sam prošao Viborški kraj, ni kako sam se našao na -Voskresenskom mostu. Strašno sam se umorio; prozebao sam i drhtao kao prut i tek sam oko deset časova stigao u nadleštvo. Hteo sam malo da se očistim od blata, ali mi poslužitelj Snegirjov reče da ne mogu, da ću pokvariti četku, a četka je, veli, gospodine, državna. Eto vam, rođena, kakvi su oni sad prema meni, tako da sam kod te gospode gotovo gori od krpe o koju se noge brišu. Eto šta mene ubija, Varinjka. Ne ubija mene novac, nego ta svakodnevna uznemiravanja, sve to šaputanje, osmesi

100

i šale. Njihovo prevashodstvo mogu tek najedaređ da iskažu svoje mišljenje o meni ah, rođena, prošla su moja zlatna vremena! Danas sam pročitao sva vaša pisma. Teško mi je, mila moja! Zbogom, rođena, neka vas čuva gospod!

M. DJEVUŠKIN

P. S. Tu svoj u ne vol ju hteo sam da vam, rođena, opišem pola u šali, ali izgleda da mi šala ne ide od ruke. Vama sam hteo da ugodim. Svratiću do vas, rođena, svakako ću svratiti, sutra ću svratiti.

Avgusta 11-

Varvara Aleksejevna! Mila moja, rođena! Propao sam, propali smo oboje, zajedno, definitivno smo propali! Moj ugled i moja ambicija sve je uprljano, sve je izgubljeno! Propao sam, i vi ste propali, rođena, vi ste zajedno sa mnom za-uvek propali! Ja, ja sam vas u tu pogibiju doveo! Gone me, rođena, preziru me i podsmevaju mi se, a gazdarica je počela prosto da me grdi. Vikala je danas na mene, vikala, i prebacivala mi, prebacivala kao da sam niko i ništa. A uveče je kod Ra-tazjajeva neko od njih počeo naglas da čita jedno moje pismo koje sam vam počeo bio pisati, pa mi je slučajno ispalo iz džepa. Mila moja, da znate kako su se srnejali. Nazivali su nas svakojako, i srnejali se kao ludi, izdajnici jedni! Ušao sam kod njih i uhvatio Ratazjajeva u verolomstvu; rekao sam mu da je izdajnik! A Ratazjajev mi je odgovorio da sam baš ja izdajnik i da se bavim raznim osvajanjima srdaca. Vi ste se, kaže, krili od nas. Vi ste, veli, Lovelas! I sad me svi zovu Lovelas, i sad ovde nemam drugog imena. Čujete li, anđel-

101

čiču moj, čujete li: oni sad sve znaju, sve im je poznato; i o vama, rođena moja, znaju, i sve šta je i kako je kod vas, sve znaju. Pa šta više i Fal-doni se pridružio njima. Šaljem ga danas u kasap-nicu da mi donese nešto. Neće da ide pa bog, ima posla kaže. »Ali ti moraš« rekoh mu. »Bogme ne moram, veli on; vi mojoj gazdarici ne plaćate, pa ni ja nemam obaveza prema vama.« Nisam mogao otrpeti takvu uvredu od neobrazovanog seljaka i rekoh mu da je budala; a on meni: »budala mi kazao«. Pomislim: opio se valjda kad srne tako nešto da mi kaže i velim mu ti si, rekoh, pijan, seljačino jedna! A on meni: »vi ste me valjda častili! Nemate ni sami da popijete čašicu, sami morate da bogoradite tamo od neke da vam pruži marjas«, pa je onda dodao: »i još je, v:"i, neki gospodin!« Eto vam, rođena, dokle smo doterali. Sramota me je i da živim, Varinjka! Kao da sam proklet, gori sam od protuve iz bela sveta. Teške li nevolje! Propao sam, sasvim sam propao! Za-uvek sam propao!

M. D.

Avgusta 13.

Dragi Makare Aleksejeviču! Nas stalno prati nesreća i nesreća; ne znam već ni sama šta da radim! Šta li će sad biti, a i ja imam malo nađe. Jutros sam ispekla levu ruku o peglu. Ispustila sam je slučajno, pa sam se udarila i ispekla, sve u isto vreme. Ne mogu nikako da radim, a Fedora je nešto slaba već treći dan. Nalazim se u vrlo mučnom stanju. Šaljem vam trideset kopejki u srebru; to nam je gotovo sav poslednji novac, a bog mi je svedok kako bih vam rado pomogla u va-102

soj nevolji. Tako mi je teško da bih mogla da zaplačem. Zbogom, prijatelju moj! Mnogo biste me utešili kad biste nam došli danas.

V. D.

AvgUsta 14.

Šta je to s vama, Makare Aleksejeviču? Zar vas zaista boga nije strah? Hoćete baš da zbog vas poludim. Zar vas nije stid? Sami sebe upro-pašćujete! Pomislite samo na svoj ugled! .Ta vi ste čovek pošten, plemenit, ambiciozan pa šta ćete, naopako, ako to svi doznaju? Ta vi ćete od stida morati umreti! I zar vam nije žao vaših sedih vlasi? Zar se vi boga ne bojite! Fedora kaže da vam neće više pomagati, a neću vam ni ja više davati novaca. Do čega ste me doveli, Makare Aleksejeviču! Vi valjda mislite da meni to nije ništa što se vi tako ružno ponašate. Vi još ne znate koliko ja trpim zbog vas. Ne smem da prođem našim stepenicama. Svi me gledaju, pokazuju prstom na mene i govore tako strašne stvari. Prosto kažu da sam se s pijanicom vezala. Kako je meni da to čujem! Kad vas do vezu, svi stanari pokazuju s prezrenjem na vas pa kažu: gle, doveli onog činovnika. A mene je zbog vas strašno sramota. Kunem vam se da ću se odseliti odavde. Otići ću nekud u služavke ili pralje, samo neću ostati ovde. Pisala sam vam da dođete k meni, pa niste došli. Dakle, za vas nisu ništa moje suze i moje molbe, Makare Aleksejeviču! I otkuda vam novac? Ako boga znate, pazite na sebe! Ta pro-pašćete, sasvim ćete propasti. I sramota je! Juče nije htela gazdarica ni da vas pusti u kuću, pa ste morali noćiti u tremu sve ja to znam. Samo kad biste znali kako mi je bilo teško kad sam doznala sve to. Dođite k meni, biće vam prijatno kod nas; zajedno ćemo čitati i sećati se prošlosti. Fedora će nam pričati o svojim putovanjima na

103

sveta mesta. Ako me volite, mili, ne upropašćujte se, i mene ne upropašćujte. Ta ja samo za vas i živim i radi vas i ostajem uz vas. Uzmite se u pamet sada. Budite plemenit čovek, čvrst u nesreći. Ne zaboravite da sirotinja nije gr eh. Pa i zašto da čovek očajava kad je sve ovo samo prolazno! Daće bog, pa će se sve popraviti, samo se vi sada održite. Šaljem vam dvadeset kopejki; kupite duvana ili što god zaželite, samo ne trošite na rđave stvari, ako boga znate. Dođite nam, svakako dođite. Vi ćete se sad možda kao i pre stide ti; ali nemojte se stideti: to je lažan stid. Samo se iskreno pokajte. Uzdajte se u boga. On će učiniti da sve bude bolje.

V. D.

Avgusta 19. Varvara Aleksejevna, rođena moja!

Stid me je, mila moja, Varvara Aleksejevna, mnogo me je stid. Uostalom,  šta je tu. baš tako strašno? Zašto ne bi čovek malo razveselio svoje srce?  Tada ja i ne mislim na svoje  donove; jer đon je glupost, i uvek ostaje prost, ništavan, ka-Ijav đon. Pa i te čizme, i to  je glupost!  I grčki mudraci su išli bez čizama pa zašto onda neko od nas treba da se petlja sa takvom bednom stvari? Zašto da me vređaju i preziru? Eh, rođena, rođena, baš ste našli o čemu ćete pisati! A Fedori recite da je ona žena prgava, džandrljiva, svađalica —•uz to i glupa, neizrecivo glupa žena. A što se tiče mojih sedih vlasi, i u tome se varate, rođena moja, jer ja nisam baš tako star kao što vi mislite. Pozdravlja vas Jemelja. Pišete mi da ste se žalostili i da ste plakali, a ja vam pišem da sam i ja bio tužan i da sam plakao. Na kraju, želim vam sreće i zdravlja, a što se mene tiče, takođe sam zdrav i zadovoljan i ostajem, anđelčiću moj, vaš prijatelj

MAKAR DJEVUSKIN 104

Avgusta 21.

Poštovana  gospođice   i  draga prijateljice Varvara Aleksejevna!

Osećam da sam kriv, osećam da sam zgrešio pred vama; ali čini    mi se da nije nikakva korist od  toga  što1 sve  to  osećam,  ma šta  vi govorili. Osećao sam to  i pre nego  što sam pogrešio, ali sam, eto, klonuo duhom, svestan krivice sam klonuo. Rođena moja, ja nisam zao, niti sam okrutan; a da bi se mučilo vaše srce, treba biti,   mila moja, ni  manje ni više  nego krvožedni  tigar.  A  vi znate i sami da je moje srce kao u jagnjeta i da ja nikako nisam u stanju da budem krvožedan, i stoga, anđelčiću  moj, nisam baš sasvim  kriv za svoj  prestup, kao  što ni srce ni misli moje nisu krivi, pa tako i ne znam ko je kriv. Zamršena je to   stvar,   rođena!   Prvo   ste  mi   poslali   trideset kopejki  u srebru,   a  posle  dvadeset;  srce mi  se cepalo kad sam gledao taj -vaš sirotinjski novac. Sami ste ispekli ruku, još malo pa ćete i gladovati, a pišete mi da kupim duvana. Šta je trebalo da učinim tada! Ili da  vas,  siroticu,  počnem da pljačkam kao kakav razbojnik, ne obazirući se na savest?   Eto,   tu  sam   klonuo   duhom,  rođena,  tj. u početku, osećajući i protiv svoje volje da nisam ni za šta, da nisam mnogo bolji od svog đone  počeo sam smatrati da je neumesno da mislim o sebi kao o nekom koji nešto znači, pa sam, naprotiv, samog sebe počeo smatrati nečim neumesnim, tj. u nekom stepenu nepristojnim... E, a čim sam prestao poštovati samog sebe, čim sam se predao osporavanju svojih vrlina i svoga dostojanstva onda je tu gotova propast, siguran pad! Tako je to već odredila sudbina, i ja tu ništa nisam kriv. Prvo sam odlazio samo da se malo osvežim. Ali tu se sve skupilo: i priroda je bila nekako sumorna, i vreme hladno, i kiša a tu se desio i Jemelja. On je, Varinjka, već založio sve što je imao, sve je kod njega već otišlo kud ne treba; i kad sam ga sreo, već dva dana nije ni zalogaja okusio, te ' •

je već hteo da založi i ono što se nikad ne zalaže, niti igde ima takvih zaloga. I, eto, Varinjka, popustio sam više iz sažaljenja prema čovečanstvu nego iz sopstvene želje. Eto, dakle, kako je došlo do tog mog greha, rođena. Da ste nas videli kako smo obojica plakali! Vas smo pominjali. On je predobar, vrlo dobar čovek i vrlo meka srca. I ja sam, rođena,  sve to osećam;  i  stoga  mi se  i dešavaju takve  stvari, jer sve  to  osećam.  Ja  znam,   mila moja,   koliko  vam  dugujem! Jer  otkad   sam vas upoznao, ja sam, pre svega, i samoga sebe počeo bolje poznavati, i počeo sam vas voleti.' A pre vas bio sam, anđelčiću moj, usamljen i kao  da sam spavao, a ne živeo na ovome svetu. Oni zlotvori moji govorili su da mi je i pojava nikakva, i gadili su me se, pa sam se počeo i sam na sebe gaditi; govorili su da sam glup, pa sam i sam počeo misliti da sam glup; a kad ste se vi pojavili, vi ste mi osvetlili moj tamni život, tako da su se osvetlili i moje srce i duša, i ja_ nađoh duševni mir i sa-znadoh da nisam gori od drugih; da ja samo tako ničim ne blistam, nemam uglađenosti ni tona, ali da sam ipak zato čovek, i srcem i mislima čovek. E, a sad, osetivši da me sudbina goni i da sam se, ponižen od nje, predao osporavanju svog sopstve-nog dostojanstva, ja sam, pritisnut svojim nevoljama,   klonuo   duhom.   Pa  pošto   sad sve   znate, rođena, plačući vas molim da me više ne ispitujete o toj stvari, jer mi se srce čepa i biva mi teško i mučno. .

Uveravam vas, mila moja, da vas duboko poštujem   i   ostajem   vaš   verni

MAKAR DJEVUŠK1N

Septembra ,3.

Poslednje pismo nisam dovršila, Makare Alek-sejeviču, jer mi je teško bilo pisati. Kod mene ponekad naiđu takvi trenuci kad volim da sam sama,

106

da se sama predam  tuzi, sama da očajavam,  ni s kim da ne delim i takvi trenuci nailaze kod mene sve češće i češće. U uspomenama mojim ima nešto neobjašnjivo  za  mene,  što me  tako  nerazumno, tako jako zanese da po nekoliko časova ne osećam ništa prema svemu što je oko mene, i zaboravljam sve, sve na svetu. I nema utiska o mom sadašnjem životu bio on prijatan, tužan, težak koji me ne bi podsećao na nešto tome slično iz moje prošlosti, i najčešće iz mog detinjstva, iz mog zlatnog detinjstva! Ali posle takvih trenutaka uvek mi je teško. Ja nekako slabim, maštanja me iznure, a zdravlje mi je ionako sve  gore i gore.

Ali današnje sveže, jasno, vedro jutro, kakvih ovde ima malo u jesen, oživelo   me je i radosno sam ga pozdravila.  Dakle,   došla je  jesen! Bože, kako sam volela jesen u selu! Bila sam još dete, ali sam i tada mnogo osećala.' Jesenje veče sam još više volela nego jutro. Sećam se,  odmah do naše kuće, pod brdom, bilo je jezero. To jezero kao da ga sad gledam .—to jezero je tako široko, svetio, čisto kao kristal! Ponekad, kad je veče tiho, jezero je mirno; na drveću što je raslo na obali ni da sušne što; voda nepomična kao ogledalo. Sveže!  Hladno! Rosa  pada  na  travu, u seoskim kućama po obali počinju da se pale vatre, stada se dpgone, a ja tada tek šmugnem lagano iz kuće da pogledam svoje jezero, pa se tako, ponekad, zagledam. Ribari zapalili negde  gomilu suvaraka baš kraj vode, a svetlost se razliva po vodi u nedogled. Nebo je tako hladno, plavo, a po ivicama puno crvenih, ognjenih zraka; i ti zraci postaju sve bleđi i bleđi. Izlazi mesec. Vazduh je tako zvonak: prhne li samo poplašena ptica, savije li se trska od lakog povetarca ili praćakne li se negde kakva riba u vodi sve se tada čuje. Nad plavom vodom diže se bela para, fina, prozračna. Daljina je sve tamnija, sve kao da tone u magli, a u blizini je sve tako oštro ocrtano1, kao dletom isečeno i čamac,

107

i obala, i ostrvca. Bure neko, bačeno, zaboravljeno, kraj same obale, jedva se ljulja na vodi; vrbova grana s požutelitn lišćem zapliće se u tršćaku odocnelj galeb poleti, pa čas gnjurne u hladnu vodu, čas opet poleti uvis i utone u magli. A ja se predam svemu tome, gledam i slušam nevero-vatno lepo mi je bilo. A bila sam još mala, dete!...

Tako sam volela jesen, poznu jesen, kad već požanju žito  i  dovrše  Sve poslove,   kad  već  po kućama počnu sela i kad već svi čekaju zimu. Tada sve postane tamnije, nebo se crni od oblaka, žuto lišće4 pada   po   putanjama   kraj   ogolele  šume;   a šuma  se  plavi,   crni   naročito   uveče   kad se spusti vlažna magla, a drveće se nazire iz magle kao neki gorostasi,  kao nakazna i strašna priviđenja. Zakasnim, ponekad, šetajući se, zaostanem za ostalima, idem sama i žurim pa me neka jeza hvata!   Drhtim  kao   pruj;   sad   će,   mislim,  neko strašan   da   izviri   iz   te   duplje.  Međutim,   vetar proleti   kroz   šumu,   prostruji,   zafijuče   i   zavije tako  žalosno,   otkine   čitavu hrpu   lišća   sa   uvelih grančica, uzvitla ih u vazduhu, i za njima u dugom, širokom i bučnom jatu, s divljim, prodornim krikom prolete ptice, tako da nebo potamni i ništa se od njih ne vidi.  Bude mi strašno  i izgleda mi kao da čujem nekoga; nečiji glas kao da mi   šapće:   beži,   beži,    dete,    ne    zadržavaj    se; strašno će ovde sad biti, beži  dete! užas me spopadne i ja bežim, bežim, dok se sva ne zadu-vam. Kao bez duše doletim kući. Tu opet sve živo, veselo; dadu svoj deci posla: da komišamo grah ili mak. Sirova drva cvrče u peći; mati radosno prati naš veseo posao; stara dadilja Uljana priča nam nešto o starim vremenima  ili strašne priče o vešticama i mrtvacima. Mi, deca, sve se tiskamo jedno uz .drugo, a svima nam je osmeh na usnama. Kad najednom, svi ućutimo... Oho! Neki šum! Kao da neko   kuca!  Ništa  nije   bilo;    to    zvrji   vreteno   stare   Frolovne.   Bože,   što   smo   se   slatko smejali! A posle svu noć ne možemo da zaspimo 108

t

od straha: sve neki strašni snovi. Probudim se tako, pa ne smem ni da se maknem i do zore drhtim pod jorganom. Ujutru ustanem sveza, kao cvetak. Pogledam kroz prozor: a mraz se osuo po čitavom polju; tanko, jesenje inje popadalo po golom granju; preko jezera se prevukao led, tanak kao list; diže se bela para nad jezerom; klikću vesele ptice. Sunce baca jarku svetlost, a zraci kao staklo razbijaju tanki led. Sve je svetio, vedro, veselo! U peći opet cakće vatra. Sednemo svi kraj samovara, a u prozore gleda noćas, sav prozebao, naš crni pas Polkan i zadovoljno maše repom. Seljak prođe mimo naših prozora na dobrom konjiću u šumu po drva. Svi su tako zadovoljni, tako veseli!.. Ah, kako je zlatno bilo moje detinjstvo!..

Evo, rasplakala sam se kao dete. zanoseći se svojim uspomenama. Tako živo, tako živo sam se svega setila; tako mi je, jasno izašla pred oči sva prošlost a sadašnjost je tako mutna, tako tamna!.. Kako će se to svršiti, kako li će se sve ovo svršiti?.. Znate li da sam nekako ubeđena, nekako uverena da ću umreti ove jeseni. Ja sam vrlo, vrlo bolesna. Često mislim da ću umreti; ali mi se ipak ne umire tako ne bih htela da ležim u ovoj zemlji. Možda ću opet pasti u postelju, kao i onomad, proletos, a još se nisam ni oporavila. Eto, i sad mi je vrlo teško. Fedora je danas otišla nekud na ceo dan, pa sedim sama. A od neko doba se bojim da sedim sama; sve mi se čini da još nekog ima u sobi i da govori sa mnom. To biva naročito onda kada se nešto zamislim, pa se tek tako najednom trgnem pa me bude strah. Eto zašto vam tako dugo pismo pišem; jer kad pišem, prođe me to. Zbogom; završavam pismo, jer nemam ni hartije ni vremena. Od novca što sam dobila za moje haljine i za šešir ostala mi je samo još jedna rublja u srebru. Dali ste, kažete, gazdarici dve rublje; to je vrlo dobro: bar će sad ućutati za neko vreme.

109

Popravite nekako odelo. Zbogom; tako sam umorna; ne znam zašto postajem tako slaba; i najmanji posao me zamara. Ako se nađe kakav posao kako ću ga raditi? Eto, to me i ubija.

V. D.

Septembra 5.

Mila moja Varinjka!

Danas sam, anđelčiću moj, mnogo utisaka primio. Prvo, ceo dan me je bolela glava. Da bih se malo  osvežio,   otišao sam   da   se malo   prošetam pored Fontanke. Veče je bilo tako tamno, vlažno. Sad se već posle pet sati smrkne eto, kao sad. Kiša nije   padala,   ali je   zato   bila   magla,   koja ništa nije bila bolja od dobre kiše. Po nebu su se vijali oblaci kao dugo, široko pramenje. Sveta je bilo neobično mnogo na obali; a sve neki ljudi sa   strašnim   licima   koja   izazivaju   tugu;   pijani seljaci,   seljanke-Finkinje,   prćastog   nosa,   u   čizmama  i  gologlave,   radnici,   kočijaši, poneki od moje   struke,   dečaci;  nekakav  bravarski  šegrt   u staroj   prugastoj   kecelji,   sav   ispijen,   iznuren, lica  umusanog  od mašinskog ulja, sa  bravom u ruci;  hvat   visok   isluženi   vojnik   eto   kakav je svet bio na keju. Doba dana bilo je,  izgleda, takvo da drugog sveta nije ni  moglo  biti. Fon-tanka je plovni kanal. Barki ima tako mnogo da čisto ne znaš gde mogu sve da stanu. Na kaldrmi sede žene, s mokrim medenjacima i trulim jabukama i to sve neke prljave, mokre žene. Dosadno je šetati pored te Fontanke! Pod nogama ti mokar granit, sa strane kuće, visoke, crne, čađave; pod nogama magla, nad glavom opet magla. Tako je   tužno,   tako   mračno   veče   bilo   danas.

Kad sam skrenuo u Gorohovu, već se sasvim smrklo i počeli su da pale lampe. Već odavno nisam bio  u  Gorohovoj  nije  bilo prilike. Živa 110

ulica!   Kakve   radnje,   dućani   bogati,   sve  ti   tu blešti   i   gori:   materijali,   cveće   pod  staklima, razni šeširi   s   trakama,   Misliš:   sve   je   to   izloženo  tek onako,  radi parade;  ne, brate!  ima ljudi koji sve to kupuju i poklanjaju svojim ženama.  Bogata  ulica! Nemačkih pekara ima vrlo mnogo u njoj, i to mora da je sve vrlo imućan svet. Pa   koliko   samo   kola   proleti  svakog   trenutka, kako se samo ne provali ona kaldrma! Sve same luksuzne    kočije,    stakla   kao   ogledala,   iznutra svila   i   somot;   gospodski lakeji   sa epoletama   i špadama. Zagledao sam u svaka kola, sve same gospođe   sede,   tako   lepo   obučene možda  su   i kneginje   i  grofice.   Bilo    je,    verovatno,    takvo doba kada svi žure na bal ili neki skup. Voleo bih   da   vidim   neku kneginju  ili   uopšte   veliku gospođu izbliza. To mora da je krasota. To nisam nikada video, sem samo ovako, kao sad, kad pogledam u kočije. Setio sam  se vas tada.  Ah, mila moja, rođena moja, kad se sada vas se tim, srce mi se   čepa!   Zašto  ste  vi, Varinjka,   tako  nesrećni? Anđelčiću moj, po  čemu ste vi gori  od drugih? Ja vidim da ste vi i dobra, i lepa, i obrazovana. Zašto vam tako zla sreća pada u deo?  Zašto se stalno  dešava   da,   eto,   čestit   čovek   propada,   a drugom sreća i sama dolazi? Znam, znam, rođena, da nije  lepo  tako  misliti,  da  je  to  slobodoum-nost.  Ali  iskreno   da kažemo  i  po   pravdi: zašto je nekom sudbina još u majčinoj utrobi odredila da bude srećan, a drugi iz doma za nahočad izlazi na  božji svet?  Pa  tako  to   i biva da Ivanuški-budalici  često   sreća   padne   u   deo.   Ti   si   sad, recimo,   Ivanuška-budalica,   preturaj   po   dedov-skom blagu,   jedi, pij i veseli  se  a  ti tamo, nesretnice,   oblizuj   se  samo. Ti si,  brajko,  vele, za to i stvoren; za drugo nisi. Grešno je, rođena, dabome   da   je   grešno tako  misliti,   ali   šta   ćeš kad ti se tu greh i sam uvlači u dušu. I vi biste se, mila, rođena moja, mogli voziti u takvim kočijama! Za vašim blagonaklonim pogledom uzdi-sali bi generali a ne ovakvi kao ja; i ne biste

111

if li u iznošenoj haljini od platna, nego u svili i u zlatu. Ne biste bili mršavi i slabi kao što ste sad, nego kao lutka od šećera, sveza, rumena i puna. A ja bih tada bio srećan da samo sa ulice pogledam u vaše jarko osvetljene prozore, samo vašu senku da vidim; samo kad bih pomislio da ste vi, ptičice moja zlatna, srećni i zadovoljni, bio bih veseo. A gle šta je sad? Nije dosta što su vas upropastili rđavi ljudi, nego vas^ eto, još i neka hulja, propalica, vređa. Namesti onaj svoj frak i pogleda vas kroz zlatan lornjon, bestidnik, pa misli da srne što god hoće; a vi morate da snishodljivo slušate njegove nepristojne reci. Dosta s tim, zar ne, draga moja? A otkud sve to? Otuda što ste siroče, otuda što ste bez zaštite, otuda što nemate uza se jakog prijatelja koji bi vam bio pouzdani oslonac. I kakav je to čovek, kakvi su to ljudi za koje nije ništa uvre-diti siroče? To su nekakvi gadovi, a ne ljudi; prosto gadovi! Samo se smatraju za ljude, ali u stvari nisu, u to sam uveren. Eto, takvi su to ljudi! A po mom mišljenju, rođena moja, onaj verglaš koga sam danas sreo u Gorohovoj zaslužuje više poštovanja nego svi oni. Istina, on siromah ceo božji dan hoda, muči se, čeka jadnu, plesnivu paricu da bi se prehranio, ali je zato sam svoj gospodar, sam sebe hrani. On neće da prosi milostinju; zato se trudi da drugoga razveseli, kao navijena mašina eto, veli, koliko mogu, ja ću vam pričinjavati zadovoljstvo. Prosjak, prosjak je on, doduše, prosjak, ali je zato plemenit prosjak. On je umoran, nazebao, a neprestano se trudi na svoj način ali se ipak trudi. I ima mnogo poštenih ljudi, rođena, koji, iako zarađuju malo zbog male korisnosti svog rada, ipak se nikome ne klanjaju i ni od koga ne prose koru hleba. Pa eto, i ja sam isti takav kao i taj verglaš, to jest nisam baš kao on, i nikako nisam kao on, ali u svom, u blagorodnom, u plemićkom smislu, isto sam što i on. I ja se trudim koliko mi snaga moja dopušta, koliko mogu, tako

112

reći. Ja ne dajem nešto veliko od sebe, pa, kao što  se  kaže:   čega  nema  ni   car   ga  neće.

O tom verglašu sam vam zato toliko govorio što   sam  danas   osetio dvostruko svoju   sirotinju. Zastao sam da vidim tog verglaša. Padale su mi svakakve misli na pamet pa da ih razagnam, zaustavio sam se da ga vidim. Stojim ja, stoje ko-čijaši, neka  devojka' i  još neka mala  devojčica, sva   musava.   Verglaš  se   namestio   pred  nečijim prozorima. Malo dalje, po strani, opazim detence, dečačića tako od deset godina; bio bi lepo dete, ali izgleda nekako bolestan i slab. Na njemu samo košuljica  i  još  nešto,   mal'te   ne   bos;   zinuo   i sluša muziku.  Što ti je dete!  Zagledao se  kako kod Nemca igraju one lutke, a njemu se samom skočanile  i  ruke  i  noge od  zime, drhti  i  grize kraj od rukava. Vidim da u ruci drži neku harti-jicu.   Prođe   jedan   gospodin,   pa   baci   verglašu neki novčić; novčić je pao pravo u onaj sandučić sa pregradicpm gde je prikazan Francuz koji igra sa damama. Tek što je zveknuo novčić, trže se moj dečko,  plašljivo  se   okrete unaokolo,   pa,  izgleda, pomisli   da   sarn  ja   dao   novac.   Pritrči  k  meni.

Ručice mu drhte, glasić mu drhti; pruži mi har-tijicu    i    reče:    pogledajte    ceduljicu!    Otvorim cedulju kad tamo, znao sam već unapred: dobrotvori  moji,  veli,   deci umire   mati; troje  dece gladuje, pomozite nam sada; a kad umrem, zbog toga  što  niste zaboravili ptičice moje,  neću ni ja vas,  dobrotvore moje, zaboraviti na onome svetu Stvar   jasna,   obična   i   svakodnevna,   ali   šta   da im dam! I ne dadoh mu ništa. A kako mi je bilo žao! Bedni dečačić, sav pomodreo od zime, možda i  gladan,  i ne laže,  zaista ne  laže,  znam ja to. Samo je gadno što te žalosne majke ne čuvaju tu decu, nego ih šalju polugole s ceduljama na takvu

hladnoću. Možda ona, neka glupa žena, karaktera nema, možda nema ko da se za nju poštara, i ona tako  skrstila noge  pa  čeka; a možda je  stvarno bolesna.  Ali  ipak morala  je  da  se obrati  tamo gde treba; uostalom, možda je ona i prosto vara-

8   Bedni   ljudi                       113

lica, naročito šalje gladno,  slabo  dete da obmanjuje  svet.   Hvata   svet   tobože   na   svoju   bolest. I šta će naučiti to jadno dete  iz  tih  ceduljica? Samo mu srce postaje ogorčeno; ide on, trči, moli. Svet prolazi, nema vremena da se zaustavlja. Srca su im od kamena; reci su im grube: »Tornjaj se! Čisti   se!   Pretvaraš   se!«   Eto   šta   on   čuje   od svih,  i  srce  detinje  postaje  neosetljivo,   i   drhti uzalud na zimi jadni, zastrašeni dečak, . kao ptice kad ispadne iz razrušenog gnezda. Zebu mu ruke i noge; jedva diše. Kad pogledaš,  on evo  već i kašlje; dok se osvrneš, a bolest, kao nečisti gad, uvuče mu se u grudi, a kad pogledaš i smrt se već nadnela nad njim, negde u smrdljivom podzemlju, bez nege, bez pomoći to je, eto, sav njegov život! Eto kakav život biva! Oh, Varinjka, srce me boli kad čujem da neko prosi, a ja prolazim, pa mu ništa ne dam, već mu samo  kažem: »Bog  će  ti dati!« Poneko  prošenje  još   i  kako   tako.   (Jer  i prošenja  mogu  biti   različita,   rođena moja.)   Poneko je dugo, otegnuto, napamet naučeno, pravo prosjačke.  Tome još  i  nije  tako   teško  ne   dati, to je davnašnji prosjak, stari po zanatu prosjak, taj je navikao, misliš, na  to da mu ne  daš,  on će nekako već protavoriti. A neka prošnja je nenaviknuta, gruba,  strašna kao,   eto,   ta  današnja. Kad sam od dečka ceduljicu uzeo, neki je tamo kod plota stajao, nije od svih ni prosio, pa mi kaže: »Daj mi, gospodine, groš, tako ti boga!« i to takvim nekim isprekidanim, grubim glasom da sam sav uzdrhtao od nekog strašnog osećanja, a groš mu nisam dao: nisam imao. A još bogat svet ne  voli da  se ti jadnici  na zlu sudbinu  naglas žale oni dosađuju, oni su, vele, nasrtljivi! Pa, naravno,   sirotinja   je   uvek   nasrtljiva;   njihovi gladni  jauci ne  daju  im   da spavaju!

Otvoreno da vam kažem, rođena moja, počeo sam sve ovo da vam opisujem, s jedne strane zato da srcu olakšam, ali skoro više zato da vam obrazac lepog stila svojih sastava pokažem. Jer svakako i vi sami, rođena, uviđate da se u poslednje vreme 114

počeo formirati moj stil. A sad me je takva tuga obuzela da sam počeo sam svojim mislima do dubine duše da saosećam, mada sam dobro znam, rođena, da tim saosećajrjem neću ništa postići; ipak nekako odam sebi priznanje. I zaista, mila moja, čovek često samog sebe bez ikakvog razloga uništava, ne ceni sebe ni koliko prebijenu paru, niže od svake poslednje iverke se sortira. I ako ćemo da govorimo u poređenjima, možda se to zbog toga dešava   što  sam   i  ja   sam  zaplašen i proganjan isto onako kao i onaj jadni dečak što je od mene milostinju prosio.  Sad ću vam uglavnom figurativno  govoriti,   rođena;  eto,  slušajte  me:  dešava mi  se,  rođena  moja, kad  rano  jutrom  žurim  u nadleštvo da se zagledam u grad kako se on tamo budi, ustaje, dimi, vri, grmi pa se nekad pred tim prizorom osetim tako malen kao da sam od koga zvrčku po Ijubopitljivom nosu svom dobio, i onda produžim put tiho, manji od makova zrna se osetim, i na sve samo rukom odmahujem. Ali, pogledajte sada šta se u tim velikim, crnim, poča-đalim kućerinama dešava,  uđite u suštinu svega toga,  pa sami presudite  da li  sam u pravu bio kad sam sebe bez ikakvog razloga tako nisko spuštao  i u nedostojnu zabunu doveo. Ne gubite iz vida, Varinjka,  da sve  ovo figurativnov govorim, ne u bukvalnom smislu. Pa pogledajmo šta ima tamo u tim kućerinama? Tamo se u nekakvom zadimljenom uglu, u nekakvom vlažnom ćumezu, koji se silom prilika smatra kao stan, probudio neki zanatlija;   a   sanjao  je,   može  se   reći,  ćele   noći čizme, koje je juče slučajno potkratio, kao da baš takve tričarije treba čovek da sanja! Da, ali on je zanatlija, on je obućar: njemu se ne može zame-riti ako stalno o svom poslu misli. Njemu tamo deca vrište i žena mu je gladna. A ne ustaju samo obućari tako, rođena moja. Da je samo to, ni po jada,  ne   bi vredelo   ni pisati  o   tome,  ali,   evo, kakva okolnost može da se pojavi sad, rođena: tu, u  istoj  kući,  možda samo sprat više  ili niže,  u pozlaćenim   dvoranama, možda  su te   iste  čizme

115

dolazile u snu i najbogatijoj osobi, to jest druga vrsta  čizama,  drugog  fazona,  ali  ipak čizme,  jer u smislu koji ovđe podrazumevam, rođena, svi mi, mila   moja, 'ispadamo   pomalo   obućari.   I   sve  to još  ne  bi  bilo  ništa,   ali  je   strašno   to   što pored te bogate osobe nema nikog, nema čoveka koji bi joj na uvo šapnuo »nemoj sve o tom jednom da misliš,  dosta  si mislio samo  o sebi,  dosta  si samo za  sebe živeo;  pa  ti,  zaboga,  nisi  obućar, deca su   ti  zdrava,   žena  ne   plače   za   komadom hleba, pogledaj  oko sebe, prijatelju,  pa ćeš  mo-' žda naći blagorodniji predmet o kome ćeš se brinuti mesto da stalno misliš na svoje čizme!« Eto šta sam hteo na posredan način da vam kažem, Varinjka. To je možda i suviše slobodoumna misao, rođena moja, ali ta misao mi ponekad dođe u glavu i   onda   mi* i   nehotice   izbije   iz   srca   vatrenom reci. I eto zato kažem da grešim kad sebe ne  cenim   ni  koliko   groš,  kad   se   plašim   treska i   grmljavine!   Završiću   time,   rođena,   da   ćete, možda, pomisliti da je ovo što vam govorim kleveta   ili   da sam -prosto   zapao u   rđavo raspoloženje, ili da sam sve ovo iz neke knjige prepisao? Ne, mila moja, razuverite se nije to: klevete se gnušam, nisam rđavo raspoložen, i ni iz kakve knjige  ništa  nisam  prepisivao  eto,  tako  vam je to!

Došao sam u  tužnom  duševnom raspoloženju kući,  seo za sto, skuvao  vodu  u čajniku, pa  se spremio  da   popijem   čašicu-dve  čaja.   Odjednom vidim:   ulazi  kod   mene  Gorskov,   naš   siromašni stanar.   Još  sam  izjutra  primetio   da  se   on   neprestano oko ostalih stanara šunja i da je hteo da mi priđe. A uzgred da vam kažem,  rođena,  oni žive  kudikamo  gore od mene.  Kudikamo!  Žena, deca! Tako da kad bih ja bio Gorškov, prosto ne znam šta bih učinio da sam na njegovom mestu! Dakle, uđe ti moj Gorškov, pozdravi se, suza mu kao i  uvek curi iz  oka, lupa potpetice  jednu o drugu, a ni reci ne može da proslovi. Posadih ga na stolicu, bila je, doduše, slomljena, ali nemam 116

druge.  Ponudim ga   čajem.  On se   nećkao,  dugo se nećkao, najzad ipak uze čašu. Htede već da ga bez šećera popije, poče opet da se nećka kad sam počeo da ga uveravam da treba da uzme šećer; dugo se prepirao, odbijao,-i na jedvite jade stavio u čašu najmanje parčence, pa počeo da me ubeđuje kako je čaj neobično sladak. Eh, do kakvog poniženja dovodi ljude beda! »No, šta je, brate, jeste hteli   nešto?«   upitam   ga.   »Pa,   eto,   kaže,   tako i tako, dobrotvoru moj, Makare Aleksejeviču, pokažite   milosrđe   božje,   pomozite   nesrećnu   porodicu; imam decu, ženu, nemamo šta da jedemo; a pomislite kako  je meni, ouu!«  Ja taman zaustih da mu nešto kažem,  ali me on prekide:  »Ja se, veli,   Makare Aleksejeviču, svih  ovde   bojim,   to jest ne da se bojim, nego mi je, onakos nezgodno; svi su oni neki gordi i razmetljivi ljudi. Ja vas, kaže, brate i dobrotvoru moj, ne bih ni uznemirivao: znam da ste i vi sami imali neprijatnosti; znam i to da mi ne možete mnogo dati, ali dajte mi makar najmanju malenkost na zajam;  i zato sam se, kaže, i usudio da vas zamolim što znam vaše dobro  srce, znam da ste i sami jedva kraj s krajem sastavljali, da ste i vi u nevolji i da vaše srce stoga i oseća sažaljenje.« Na kraju je završio time što, veli, oprostite moju drskost i moju neučtivost, Makare Aleksejeviču. Ja sam mu odgovorio da bih mu učinio od sveg srca rado, ali nemam ništa, ama baš ništa. »Brate, Makare Aleksejeviču« reče on meni »ja vam mnogo i ne tražim, ali  vidite,     stvar  stoji  tako  i   tako  (tu   on sav pocrvene) žena, deca, sve je to gladno, makar samo nekoliko groša.« E, tu me je srce strašno zabolelo. Koliko su, pomislim, ovi jadniji od mene! A meni je ostalo još svega dvadeset kopejki, i sa njima sam računao: mislio sam da ih sutra na svoje najnužnije   potrebe   utrošim.   »Ne,   rekoh,   dragi   moj, ne  mogu,  eto   tako   i  tako   vam  je kod  mene.« »Brate,  Makare  Aleksejeviču,   dajte mi makar i najmanje, kaže, makar samo deset kopejki.« Šta sam znao da radim izvadim iz sanduka svojih

117

poslednjih dvadeset kopejki, pa mu ih dam, opet je  i  to dobro  delo!  Bože,   kakva sirotinja!   Upustio sam se s njim u razgovor: pa kako ste vi to, brate,   u   takvu   nevolju  zapali,   a   i  pored takve sirotinje   plaćate za   sobu   pet   rubalja   u   srebru mesečno? On mi objasni da je sobu uzeo još pre pola  godine i  da  je Mri ju  platio za  tri meseca unapred,  a posle  su  se  okolnosti  tako   stekle  da nije mogao, siromah, ni tamo ni amo. Nadao se da će se njegova stvar za to vreme okončati. A ta njegova stvar je vrlo neprijatna. On,  Varinjka, vidite li, odgovara zbog nečeg pred sudom. Parniči se  s   nekakvim  trgovcem   koji je   nešto   podvalio državi   prilikom    liferacije;     prevara    je    otkrivena, trgovca su izveli pred sud, a on u svoj razbojnički   posao    uvukao    i    Gorškova,    koji   se nekako takođe našao. U stvari, Gorškovu se može prebaciti samo to da je bio nehatan, da nije bio mnogo   obazriv,   da   nije   štitio  državne interese. A ta se stvar oteže već godinama: stalno se pojavljuju neke prepreke protiv  Gorškova. »Što  se tiče   nepoštenja   za   koje  me   optužuju,   kaže mi Gorškov,   nevin  sam,  nimalo  nisam  kriv,   u  pogledu podvala i pljački sam nevin.« Ali sve ga je to ipak okaljalo; otpustili su ga iz službe i, mada  nisu našli  da  na  njemu  leži  glavna   krivica, on ipak ne može da dobije od trgovca neku znatnu sumu novaca koja mu sleduje pre nego što se njegova nevinost konačno pred sudom ne dokaže, jer mu je sud još osporava. Ja mu verujem, ali sud mu na reč ne veruje; ta njegova stvar je takva da je sva iz čvorova i začkoljica sačinjena, i ni    za sto godina se ne može raspetljati.  Čim je malo raspletu,  a  trgovac pronađe još  koju začkoljicu, pa  još   koju.  Od   srca   žalim   Gorškova,   rođena moja, iskreno ga žalim. Čovek nema službe; pošto je izgubio poverenje, niko neće da ga primi; što   su   imali   nešto   zalihe,   pojeli   su;   stvar   je zamršena,   a,   međutim,   trebalo   je   živeti;   a   još, ne znam ni sam zašto, potpuno u nevreme, rodilo se  i   dete nov   trošak;   sin  mu  se   razboli  

trošak, umre trošak; žena mu je bolesna; on je  bolestan   od  neke   zastarele   bolesti:   jednom rečju,   nastradao  je,   potpuno   nastradao.   On   se, uostalom, nada da će se ovih dana njegova stvar resiti  u  njegovu   korist  i   da   sad već   u to   ni najmanje sumnje ne može biti. Zao mi ga je, žao, veoma žao, rođena! Ja sam ga prigrlio. Jer on je izgubljen,   zaplašen   čovek;   željan   je   lepe   reci, pa sam ga malo utešio. A sad zbogom, rođena, neka vas bog čuva, budite mi zdravi. Mila moja! Kad pomislim na vas, meni je kao da melem previjem na svoju bolesnu dušu i, mada zbog vas patim, za vas mi je i patnja laka. Vaš istinski prijatelj

MAKAR DJEVUŠKIN

.   Septembra 9.

Mila Varvara Aleksejevna!

ХУД.4.ЛМ      l    ~~-    .    -

Pišem vam van sebe. Sav sam uzrujan zbog strašnog događaja. Sve rni se u glavi vrti. Ose-ćam da se sve oko mene okreće. Ah, rođena moja, da znate šta ću vam sad ispričati! A mi to nismo ni predosećali. Ne, ne verujem da nisam predosećao; ne, ja sam sve to predosećao. Sve je to moje srce još ranije osećalo! Čak sam onomad nešto slično

i sanjao.

Eto   šta   se  desilo!   Ispričaću  vam bez  stila, onako   kako   će   mi   bog   na   dušu  staviti.  Otišao   sam  danas  u  nadleštvo.  Došao   sam,  sedim, pišem. A treba da znate, mila moja, da sam i juče takođe pisao. Dakle, tako, prilazi mi juče Timo-fej  Ivanovič, pa mi lično izvoleva narediti »evo, veli, jedan akt, važan, hitan. Prepišite, veli, Ma-kare Aleksejeviču, što čistije, brzo i pažljivo, danas treba da ide na potpis.« A treba da vam primetim, anđelčiću moj, da sam juče bio uopšte rđavo ra-

119

spoložen, ništa mi se nije mililo da pogledam; naišla na mene tako neka tuga pa me očemerila. Oko srca mi hladno, na duši mračno; sve ste mi vi bili u seća-nju, sirota moja .dušice. Prihvatih se prepisivanja. Prepisao sam čisto, lepo, samo ni sam ne mogu da budem pametan: je li mi sam đavo pogrešno poveo ruku, ili mi je nekim tajnim usudom tako određeno bilo, ili je prosto moralo tako biti, tek prepustih čitav jedan red i zbog toga ispade neki smisao budiboksnama kakav prosto nikakvog smisla nije bilo. Juče zadocniše s tim aktom, pa ga dadoše na potpis njegovom preva-shodstvu tek danas. Ja, kao da ništa nije ni bilo, dolazim danas u obično vreme i sedam pored Je-meljana Ivanoviča. Treba da vam kažem, rođena, da sam odskora počeo dvaput više nego ranije da se zbunjujem i stidim. U poslednje vreme prosto nikog nisam smeo da pogledam. Čim kome zaškripi stolica a ja ni živ ni mrtav. I danas sam se baš eto tako pognuo, utišao, uvukao u sebe kao jež, tako da je Jefim Akimovič (takvo zadirkivalo kakvog još svet nije video) rekao da ga svi moraju čuti: »zašto, veli, vi, Makare Alekseje-viču, sedite danas tako kao neko u-u-u?« pa usto načini takvu grimasu da se svi, koliko ih je god .bilo blizu njega i mene, povaljaše od smeha, i to, naravno, na moj račun. Pa sve dalje i dalje odoše u ismejavanju. Zapušio sam uši, zatvorio oči, zgurio se, ne mičem se. Ja tako uvek, brže me ostave na miru. Odjednom čujem galamu, trku, uzbunu; slušam da me ne varaju moje uši! Zovu me, traže me, treba im Djevuškin. Zadrhtalo mi je srce u grudima, a ni sam ne znam zašto sam se uplašio; samo znam da sam se uplašio toliko kao nikad u životu. Prirastoh za stolicu, kao da ništa nije .ni bilo, kao da me se to ništa ne tiče. Ali opet su počeli, sve bliže i bliže. Evo ih već nad samim mojim uvom; vele, traži se Djevuškin! Djevuškin! Gđe je Djevuškin? Dižem oči, a preda_ mnom Jevstafije Ivanovič; kaže: »Makare Aleksejeviču, brže k njegovom prevashodstvu, ali

120

brzo! Čudo ste od onog akta napravili!« Samo je toliko rekao, ali dovoljno je bilo, zar ne, rođena, da je   time  bilo  dovoljno   rečeno?   Premro   sam, sledio se, ne osećam ništa, idem a prosto nisam ni živ ni mrtav. Vode me kroz jednu sobu, kroz  drugu sobu, kroz  treću sobu, u kabinet stigao sam! Da vam pouzdano kažem o čemu sam tada mislio to ne bih mogao. Vidim, stoji njegovo prevashodstvo, a oko njega svi oni. Jđ se, čini mi se, i ne pozdravih, zaboravio sam. Tako sam se zbunio da su mi se i usne tresle i noge mi drhtale. A i bilo je zašto, rođena. Prvo, sramota me; bacio sam pogled udesno na  ogledalo od onoga što sam tamo video, čudim se samo kako nisam šenuo pameću. A drugo, uvek sam se držao tako kao da me i nema na svetu. Tako da ja sumnjam da su njegovo prevashodstvo i znali da ja postojim. Možda su samo onako, uzgred,  čuli da ima kod njih u nadleštvu neki Djevuškin, ali u to nikada nisu pobliže ulazili.                  ""

Počeše Ijutito: »Ama, kako vi to, gospodine! Kud gledate kad radite? Ovo je važan akt, hitno potreban, a vi ga kvarite. I kako vi to dozvoljavate?«  tu su se njegovo prevashodstvo  obratili  Jevstafiju   Ivanoviču.   Ja   samo   čijem  kako do mene  dopiru zvuči reci:   »Nemarnost!  Nebri-žljivost! Dovodite me u neprijatan položaj!« Ja kao   otvorih  usta  u  nekoj    nameri.   Htedoh   da zamolim da me izvine, ali ne mogoh. Da bežim nisam  smeo  da  pokušam,  i onda...  onda se, rođena, desilo tako nešto da ja i sad jedva držim pero od stida. Moje dugme neka ga đavo nosi dugme koje mi je visilo o končiću odjednom se otkide, odskoči, poče da skakuće (očevidno sam ga slučajno negde zakačio), zazvoni, otkrotrlja se, pa   pravo,   ni -tamo   ni   ovamo,   prokleto,   pravo pred noge njegovog prevashodstva, i to još usred sveopšteg   ćutanja!   I   to  je,   eto,  bilo   sve   moje opravdanje,  sve izvinjenje,  sav odgovor, sve  što sam hteo reći njegovom prevashodstvu! Posledice

121

su bile užasne! Njegovo prevashodstvo su odmah obratili pažnju na moju pojavu i na moje odelo. Setih se šta sam video u ogledalu, pa se bacih u poteru za dugmetom! Baš sam bio budala! Sag-nuh se, hoću da dohvatim dugme ono se kotrlja, vrti se, ne mogu da ga uhvatim, jednom rečju, po-kazah se i u pogledu spretnosti. Tu osetih da me već i poslednja snaga napušta i da je već sve, sve izgublj-eno! Sav ugled je izgubljen, ceo čovek propao! Uz to još bez razloga u oba uva čujem i Terezu, i Faldonija, i sve mi zvoni. Najzad, do-grabih dugme, 3igoh se, ispravih se, pa kad sam već budala, bar da sam mirno stajao, da sam držao ruke uz lampase. Ali ja ne. Počeh da nameštam dugme na prekinute končiće, kao da će ono tako da stoji; i još se osmehujem, još se osmehujem. Njegovo prevashodstvo su se najpre u stranu okrenuli, zatim opet pogledali na mene čujem, govore Jevstafiju Ivanoviču. »Ali kako to?.. Pogledajte ga samo kako izgleda!.. Kako to on?.. Šta je s njim?..«. Ah, rođena moja, šta da vam kažem kako to on? šta je s njim? pokazah se u pravom smislu reci, pokazah se! Čujem, Jevstafije Iva-novič govori: »nije primećeno, ništa kod njega nije primećeno, vladanja je primernog, ima dovoljno plate, koliko mu sleduje...« »Ali pomozite mu nekako, kažu njegovo prevashodstvo. Dajte' mu novaca unapred...« »Pa uzeo je, rekoše, uzeo je, za toliko vremena je uzeo unapred. Očevidno da je u takvim prilikama, a vladanja je dobrog i nije primećen, nikad nije primećen.« Ja skm, anđelčiću moj, goreo, u paklenom ognju sam goreo! Umirao sam! »Ništa, kažu njegovo prevashodstvo glasno, onda neka se ovo ponovo što pre prepiše; Djevuškine, priđite ovamo, prepišite ovo ponovo, bez greške i čujte...« tu se njegovo prevashodstvo okretoše drugima, izda-doše razna naređenja i svi se raziđoše. Tek što su oni otišli, a njegovo prevashodstvo žurno izvuku novčanik i iz njega stotinu rubalja, »evo,

122

kažu   oni,    koliko   mogu,    smatrajte    kako   hoćete, uzmite...« i tutnu mi ih u ruku. Ja, anđele moj, uzdrhtah, sva mi se duša potrese; ne znam šta je bilo sa mnom; htedoh da im dohvatim ruku. A on sav  pocrvene,   mila moja,    a   ovo   ni   za trunčicu  ne  preterujem,  rođena moja, uze  ruku moju nedostojnu, pa je steže, prosto je tako uze pa je steže kao sebi ravnom, kao što bi generalu. »Sad   možete  ići,   reče...   toliko   mogu..   Nemojte praviti nove greške, a ovu ćemo da zaboravimo.« Sad, rođena, evo kako sam odlučio; vas i Fe-doru molim, a kad bih imao dece i njima bih naložio da se bogu mole, to jest evo kako: ma se za rođenog oca ne molili, ali za njegovo prevashodstvo da se mole, svakodnevno i večno da se mole! Nešto ću vam reći, rođena, i to vam svečano govorim,  slušajte  me,   rođena,  dobro,   kunem  vam se da ma kako da sam propadao od bola duševnog u  teške dane  naših   nesreća   gledajući vas,   vaše jade, i sebe, svoje poniženje i svoju nesposobnost, bez obzira na sve to, kunem vas se, nisu mi tih sto rubalja tako  dragi koliko to što su mi njegovo   prevashodstvo   lično,   meni  prostaku,   pijanici,   ruku   moju   nedostojnu    izvoleli    stegnuti. Time su me u život povratili. Tim postupkom su duh moj  vaskrsli,  život  su mi  za navek  slađim učinili, i čvrsto sam ubeđen da, ma koliko da sam pred Svevišnjim grešan, moja molitva za sreću i blagostanje njegovog prevashodstva će dopreti do prestola  njegovog!..

Rođena! Sad sam u užasnom duševnom rastrojstvu, u užasnom uzbuđenju! Srce mi lupa, hoće da mi iskoči iz grudi. I kao da sam nekako sav oslabio. Šaljem vam 45 rubalja, 20 rubalja ću dati gazdarici, 35 ću sebi ostaviti. Za 20 ću odelo popraviti, a 15 ću ostaviti za svakodnevne troškove. I tek su sad svi ti jutrošnji događaji potresli ćelo moje biće. Sad ću malo prileći. Ja sam, uostalom, miran, sasvim miran. Samo mi

123

je duša lomna i osećam da mi tako u dubini duša drhti, treperi, pokreće se. Doći ću do vas; a sad sam prosto opijen od svih tih osećanja... Bog sve vidi, draga moja, rođena, dušo najmilija!

Vaš odani prijatelj

MAKAR DJEVUŠKIN

Septembra 10. Dragi  moj   Makar e  Aleksejeviču!

Neopisivo se radujem vašoj sreći i umem da cenim vrline vašeg pretpostavljenog, dragi prijatelju. Tako ćete i vi sad moći da se odmorite od svojih jada! Ali samo, za boga miloga, nemojte opet uludo trošiti novac. Živite mirno, što se god može skromnije, i još od danas počnite da redovno bar nešto ostavljate na stranu, da vas ne bi opet nesreća zatekla iznenada. Zbog nas se, tako vam boga, nemojte uznemiravati! Ja i Fedora ćemo se već nekako provući. I zašto ste nam to-•liki novac poslali, Makare Aleksejeviču! Nama on uopšte nije potreban. Mi smo zadovoljne i onim što imamo. Istina, nama će uskoro biti potreban novac kada se budemo selile odavde, ali Fedora se nada da će dobiti neki davnašnji, stari dug. Uostalom, zadržavam dvadeset rubalja za neophodne potrebe. Ostatak vam vraćam. Čuvajte novac, Makare Aleksejeviču, molim vas. Zbogom. Živite sad mirno, budite zdravi i veseli. Pisala bih vam i više, ali se osećam strašno umorna, juče celog dana nisam ustajala iz postelje. Dobro ste uradili što ste mi obećali da ćete navratiti. Obi-đite me, Makare Aleksejeviču, molim vas.

V. D.

124

Septembar 11.

Mila   moja   Varvara   Aleksejevna! Preklinjem vas, rođena moja, nemojte se sada sa mnom rastajati, sada kad sam savršeno srećan i   svim zadovoljan.   Mila   moja!   Nemojte   slušati Fedoru,  a  ja  ću  činiti sve  što  god  hoćete; po-našaću   se   primerno,   već  iz   samog   poštovanja prema njegovom prevashodstvu ću se vladati dobro i  pažljivo.   Mi  ćemo   opet   pisati   jedno   drugom srećna pisma, poveravaćemo jedno drugom svoje misli,  svoje radosti,  svoje  brige,   ako   bude  bilo briga;   živećemo   zajedno   složno   i srećno.  Bavi-ćemo   se   literaturom...   anđelčiću  moj!  U   mojoj sudbini   se   sve   promenilo,  i   to se   sve   nabolje promenilo.    Gazdarica    je   postala    popustljivija, Tereza pametnija, čak je i Faldoni postao nekako okretan. Sa Ratazjajevom sam se pomirio. Otišao sam u onoj radosti prvi kod njega. Ipak je on dobar momak, rođena, a ono što su o njemu rđavo govorili, to je sve koješta. Sad sam utvrdio da je sve to bila gnusna kleveta. Njemu ni na um nije padalo da nas opisuje; to mi je lično rekao. Čitao mi je svoje novo delo. A što me je onda nazvao Lovelasom,   pa to   uopšte   nije  pogrda  niti  neki nepristojan naziv: sad mi je objasnio. Ta je reč uzeta  iz   stranog   jezika  i  znači   okretan  čovek, a.   ako   ćemo   malo   finije   da    se   izrazimo,    li-terarnije,  onda   znači:   momak   od   oka   eto! a ne budiboksnama šta. To je bila naivna šala, anđelčiću moj! A ja sam se, neznalica, kao budala uvredio. Ali ja sam mu se izvinio... A i vreme je   danas  divno,  Varinjka,   baš  je  lepo.  Doduše, jutros je bilo malo suvomrazice, kao da je na sito sejana. Ali ne mari! Zato je vazduh postao malo svežiji.  Išao sam  da kupim  čizme  i kupio  sam izvanredne.   Prošetao  sam   Nevskim   prospektom. »Pčelu«* sam pročitao. Ah, da! umalo nisam za-"boravio glavno da vam ispričam:

* »Severna pčela« list koji je u Petrograđu izdavao F.  Bulgarin.  Prim.  prev.

125

Dakle, slušajte:,

Jutros sam razgovarao sa Jemeljanom Ivanovi-čem i Aksentijem Mihajlovičem o njegovom pre-vashodstvu. Da, Varinjka, oni se nisu samo prema meni   pokazali tako   milostivo.    Oni   nisu    samo moji dobrotvori, već su po svom dobrom srcu nadaleko čuveni. Iz mnogih mesta mu se hvale šalju i  suze   zahvalnosti   liju.   Kod   njih   je   odgajeno jedno  siroče.   Izvoleli   su   je   udomiti:   udali   su je za uglednog čoveka, za jednog činovnika koji je bio   lični   sekretar njegovog  prevashodstva.   Sina neke udovice su namestili u neku kancelariju,  i mnogo   su još   raznih   dobročinstava   počinili.   Ja sam, mila moja, smatrao za potrebno da i ja svoj prilog dam, pa sam svima ispričao postupak njegovog prevashodstva;   sve sam  im ispričao  i  ništa nisam   utajio.   Prešao   sam   preko   svoje   stidlji-vosti. Jer šta imam tu da se stidim, i kakve ambicije smem da gajim kad se takve stvari dešavaju! I tako, na sav glas neka budu slavna dela njegovog prevashodstva! Govorio sam sa zanosom, vatreno sam govorio i nisam crveneo, naprotiv, bio sam   gord   što   mogu    tako    nešto    da   ispričam. O svemu sam ispričao (samo sam o vama mudro prećutao, rođena); i o mojoj gazdarici, i o Faldo-niju, i o Ratazjajevu, i o čizmama, i o Markovu,

sve sam ispričao. Poneko se tamo smejuckao, moram   priznati,   svi   su se   pomalo   smejuckali. Samo, to  su  oni  sigurno  na  mojoj   pojavi  nešto smešno   našli, ili _su  se  srnejali  mojim  čizmama

tako će  i biti, čizmama.  Jer to  nikako nisu mogli činiti iz neke zle namere. Znam ja to, to je mladost, ili zato što su oni svi bogati ljudi, no sa zlom, rđavom namerom oni moj govor nikako nisu   mogli   ismejavati.  To   jest   nešto   na   račun njegovog prevashodstva to nikako nisu mogli učiniti.   Zar nije   tako,   Varinjka?

Ja još sve dosad ne mogu nekako da se pribe-rem, rođena. Svi ti događaji su me tako zbunili! Imate li drva? Nemojte da mi nazebete, Varinjka; 126

lako čovek nazebe. Oh, rođena moja, vi me svojim tužnim mislima ubijate. Stalno molim boga, oh, još kako ga molim za vas. rođena! Na primer, imate li vunene čarape ili tople haljine. Pazite, mila moja. Ako vam nešto zatreba, molim vas kao boga nemojte mene, starca, vređati. Prosto naprosto, dođite k meni. Sad su zla vremena prošla. Za mene ništa ne brinite. Pred nama je sve tako svetio, lepo!

A žalosno je bilo vreme, Varinjka! No sad -—svejedno, prošlo je. Kad prođu godine, možda ćemo i za ovim vremenom uzdahnuti. Sećam se svojih mladih dana. Kako! Često ni kopejke nisam imao. Zima mi je, gladan sam, ali veseo, pa to ti je. izjutra se prošetam po Nevskom, sretnem neko lepuškasto lice, pa sam celog dana srećan. Divno je to, divno vreme bilo, rođena! Lep je ovaj život, Varinjka! Naročito u Petrogradu. Ja sam se juče, sav u suzama, kajao pred gospodom bogom da mi oprosti sve grehe moje iz tog tužnog vremena: roptanje, liberalne misli, razvrat i kocku. Vas sam sa ganutošću pominjao u molitvi. Vi ste me jedini, anđelčiću, hrabrili, vi ste me jedini tešili, davali mi blage savete i pouke. Ja to, rođena, nikad zaboraviti ne mogu. Pisma sam vaša danas sva izljubio, mila moja! A sad zbogom, rođena. Ima, kažu, ovde negde blizu trgovina odela. Svra-tiću malo i tamo. Zbogom, anđelčiću! Zbogom!

Vaš,   svom   dušom  svojom   odani,

MAKAR DJEVUŠKIN

Septembra 15.

Poštovani    gospodine   Makar e   Aleksejeviču!

Strašno sam sva uzbuđena. Čujte samo šta nam se desilo. Predosećam nešto sudbonosno. Evo, pa prosudite sami, najmiliji moj prijatelju: gospo-

127

din Bikov je u Petrogradu. Fedora ga je srela. On se vozio, naredio je da stanu kola, prišao je Fedori sam, pa se počeo raspitivati gde stanuje. Ona mu ispočetka nije rekla. Zatim joj on reče, osmehujući se, da on zna ko kod nje stanuje. (Očevidno mu je Ana Fjodorovna sve ispričala.) Tada Fedora nije izdržala, nego mu je odmah tu, na ulici, počela da prebacuje i da ga kori; reče mu da je nemoralan čovek, da je on uzrok svim mojim nesrećama. On je odgovorio da kad čovek nema ni pare, onda je prirodno što je nesrećan. Fedora mu je rekla da bih ja bila u stanju da se svojim radom izdržavam, da bih se mogla udati, a ako i ne, ono bih našla neko mesto, a da je sad moja sreća za navek izgubljena i da sam još uz to i bolesna i da ću skoro umreti. Na to je on prime-tio da sam još suviše mlada, da sam još uvek usijana glava, i da su naše vrline izbledele (njegove reci). Ja i Fedora smo mislile da on ne zna gde stanujemo, kad najednom, juče, tek što sam izišla da kupujem u Gostinski dvor, eto njega u našu sobu: izgleda da nije hteo da mene zatekne kod kuće. Dugo se kod Fedore raspitivao o našem životu, sve je nešto razgledao po našem stanu; gledao je i moj rad, najzad zapita: a kakav je to činovnik što poznaje vas? U taj mah ste vi prešli preko dvorišta; Fedora mu je pokazala na vas; on je pogledao i osmehnuo se. Fedora ga je molila da ode, rekla mu je da sam ja ionako skoro bolesna od jada i da će mi biti vrlo neprijatno ako ga vidim kod nas. On je pre-ćutao; rekao je da je došao onako, jer nije imao druga posla, i hteo je da da Fedori 25 rubalja; ona, razume se, nije primila. Šta bi to moglo da znači? Zašto je on to dolazio kod nas? Ne mogu da ra-zumem kako on sve o nama zna. Gubim se u pretpostavkama. Fedora kaže da Aksinja, njena zaova koja dolazi kod nas, poznaje pralju Na-stasju, a Nastasjin brat od tetke je poslužitelj u nadleštvu gde služi jedan poznanik sestrića Ane Fjodorovne! Da nije tako nekako došla spletka?

128    ,

Uostalom, vrlo je verovatno da se Fedora i vara; prosto ne znamo šta da mislimo. Da ne dođe opet! Sama pomisao na to me užasava! Kad mi je Fe~ dora sve ovo juče ispričala, toliko sam se uplašila da umalo u nesvest nisam pala od straha. I šta hoće oni još od mene? Neću više da znam za njih! Šta im je stalo do mene, sirotice? Ah, da znate u kakvom sam sad strahu: stalno mislim da će svakog trenutka ući Bikov. Šta će sa mnom biti! Šta mi sudbina još sprema? Tako vam boga, Makare Aleksejeviču, dođite odmah do mene. Dođite, preklinjem vas, dođite.

V. D.

Septembra 18.

Rođena   moja  Varvara  Aleksejevna! Danas se kod nas u stanu desio žalostan, potpuno neobjašnjiv i neočekivan događaj. Jadni naš Gorškov (to vam prvo napominjem, rođena) sasvim je oslobođen optužbe. Presuda je već davno izrečena, a danas je samo išao da mu se zvanično sa-opšti.  Stvar s.e svršila  vrlo  srećno po njega. Za ono što su ga optuživali za nemarnost i nepa-žljivost potpuno je oslobođen odgovornosti. Presuđeno, je da se od trgovca naplati u korist Gor-škova znatna suma novca, tako da su mu se i materijalne prilike veoma popravile, a i sa časti su mu mrlje skinute, i sve je postalo bolje, jednom rečju, ispalo je najpotpunije ispunjenje svih želja. Oko tri sata se Gorškov vratio kući. Sav se u licu promenio, bled kao krpa, usne mu drhte, a on se samo osmehuje, izgrlio ženu, decu. Mi smo svi u gomili otišli da mu čestitamo. Bio je veoma dirnut naširn postupkom, klanjao se na sve strane, stezao nam ruku svakom po nekoliko puta. Meni se čak učinilo  da je nekako porastao, i isprsio se, i da

9   Bedru . ljudi                      129

više čak ni suze nema u očima. Siromah, bio je tako uzbuđen. Nikako nije mogao da se smiri na jednom mestu; uzimao je u ruke sve što mu je bilo na dohvatu, pa odmah opet ostavljao, neprestano se osmehivao i klanjao, sedao, ustajao, pa opet sedao, govorio je bog-te-pita šta tek kaže: »Čast, moja čast, dobar glas, deca moja« i kako je on to govorio! Čak je i zaplakao. I mi drugi smo skoro svi zaplakali. Ratazjajev ga je, očevidno, hteo da ohrabri, pa će tek reći »Šta je, brate, čast kad je čovek gladan; pare, prijatelju, pare su glavno; eto, za to vi boga hvalite!« i potapšao ga je po ramenu. Meni se učinilo da se Gorškov uvredio; to jest ne baš da je otvoreno pokazao svoje nezadovoljstvo, nego je samo Ratazjajeva nekako čudno pogledao i ruku mu sa svog ramena skinuo. A nekada se to nipošto ne bi moglo desiti, rođena! Uostalom, priroda ima raznih. Evo ja, na primer, ja se u takvoj radosti ne bih poneo, jer, zar ne, rođena, ponekad se čovek nekome i bez potrebe pokloni i ponizi se, a sve samo iz preterane dobrote duševne i zbog izlišne mekoće srca... nego, uostalom, sad nije o meni reč! »Da, kaže Gorškov, i novac je važan, hvala bogu, hvala bogu!..« i posle je stalno, za sve vreme što smo kod njega proveli, ponavljao: »hvala bogu! hvala bogu!..« Njegova žena naruči malo finiji i obilniji ručak. Naša gazdarica im je lično tog dana kuvala. Naša gazdarica je donekle dobra žena. A do ručka Gorškov nikako nije mogao da se skrasi na jednom mestu. Svima je zalazio u sobu, zvali ga ili ne. Prosto onako uđe, osmehne se, sedne na stolicu, kaže ponešto, ili ne kaže ništa pa ode. Kod poručnika korvete je čak i karte uzeo; uzeli su ga kao četvrtog. On odigra malo, odigra, napravi neku glupost u igri, pa napusti igru. »Ne, kaže, ja sam to hteo samo onako, ja sam, kaže, hteo samo onako«, pa ode od njih. Mene je sreo u hodniku, uzeo me za obe ruke, zagledao mi se pravo u oči, samo nekako čudno; stegao mi je ruku pa otišao

130

dalje, a sve se smeši, samo se nekako teško, čudno smešio, kao, da je mrtav. Žena mu je plakala od radosti; sve je nekako bilo veselo kod njih, kao da je praznik.  Svršili su  sa ručkom  brzo.  A posle ručka reče ženi: »Čujte, dušice, ja ću malo da pri-legnem« pa leže na postelju. Zovnuo je ćerčicu, stavio joj ruku na glavicu, pa je tako dugo milovao dete po glavi. Zatim se opet okrenuo ženi: »A šta nam radi Pećinjka? Peca naš, kaže, Pećinjka?« Žena se prekrsti, pa mu reče da je Pećinjka umro. »Da, da, znam, sve znam, Pećihjka je sad u carstvu nebeskom.« Žena vide da on nije sasvim pri sebi, da ga je događaj sasvim potresao, pa će mu tek reći: »Dobro bi bilo, dušo, da malo odspavate«. »Da,   dobro,  odmah   ću...   samo   malo«,  on  se tu okrete, tako je malo ležao, pa se opet okrete prema ženi, htede nešto da joj kaže. Žena nije čula, nego ga upita: »Šta, rođeni?« A on nije odgovarao. Ona je počekala malo pa pomisli: dobro je, zaspao je, pa ode na časak gazdarici. Kroz jedan sat se vrati vidi: muž joj se nije probudio, leži, ni da se makne. Ona pomisli da spava, pa poče nešto da radi. Priča da je jedno po sata tako radila i toliko   se udubila   u  neka   razmišljanja  da  se   više ne seća o čemu je sve mislila, tek da je na muža sasvim zaboravila. Odjedanput se prenula od nekog nemirnog osećanja, a pre svega ju je zaprepastila grobna tišina koja je vladala u sobi. Ona po-gieda  na  postelju i vide   da joj   muž leži  stalno u istom položaju. Priđe mu, skide pokrivač s njega i pogleda —- a on se već ohladio,,umro je, rođena, umro je Gorškov, naprasno je umro, kao da ga je grom ubio. A od čega je umro to će sam bog znati. Mene je to tako pogodilo da još ni sad ne mogu da se priberem. Prosto mi ne ide u glavu da čovek može tako prosto da umre. E jadnik, ne-srećni Gorškov! Ah, sudbina, kakva sudbina! Žena -mu je sva u suzama, preplašena. Devojčica se zavukla nekud u ćošak. Kod njih je sad tamo takva zabuna,  moraće da  se vrši odbukcija...  ali  to ne

131

znam baš pouzdano. Samo, žao mi ih je, oh, kako mi je žao! Tužno je to kad se čovek seti da se ne zna ni dan ni sat... Gine tako čovek ni za šta...

Vaš MAKAR DJEVUŠKIN

Septembra 19.

Poštovana    gospođice    Varvara   Aleksejevna!

Žurim da vas izvestim, draga moja, da mi je Ratazjajev našao posla kod jednog pisca. Dolazio je k njemu nekakav gospodin, dorieo mu ogroman, debeo rukopis hvala bogu, biće mnogo posla. Samo je tako nečitko pisano da prosto ne znam s kog kraja da počnem; a traže što brže. Nekako je sve tako pisano da se skoro ništa ne može razu-meti... Pogodili smo se po 40 kopejki od tabaka. Sve vam ovo pišem zato da vas izvestim, rođena moja, da, eto, sad imam nepredviđenu zaradu. A sad zbogom, rođena. Odmah ću sad na posao.

Vaš verni prijatelj MAKAR DJEVUŠKIN

Septembra 23.

Dragi moj prijatelju Makare Aleksejeviču!

Ja vam, moj prijatelju, već tri dana ništa nisam pisala a imala sam mnogo, vrlo mnogo briga, mnogo nemirnih časova.

Prekjuče mi je dolazio Bikov. Zatekao me je samu, Fedora je bila nekud otišla. Otvorila sam mu vrata i tako sam'se uplašila kad sam ga vi-dela da se nisam mogla s mesta pomaći. Osećala

132

sam kako sam prebledela. Ušao je, po svom običaju, glasno se smejući, uzeo stolicu i seo. Dugo nisam mogla da se priberem, najzad sam sela u ugao za posao. Ubrzo je prestao da se smeje. Izgleda da ga je prenerazio moj izgled. Tako sam u poslednje vreme omršavela; obrazi i oči su mi upali, a usto sam bila bleda kao krpa... Zaista, ko me je znao,pre godinu dana, teško bi me sad poznao. On me je dugo i netremice posmatrao; najzad se opet razveselio. Reče mi nešto; ne sećam se šta sam mu odgovorila, tek on se opet zasmeja. Sedeo'je kod mene čitav sat; dugo je razgovarao sa mnom; raspitivao se o svemu i svačemu. Najzad, pre nego što će otići, uzeo me je za ruku i rekao (pišem vam tačno od reci do reci): »Varvara Aleksejevna! Među nama budi rečeno, Ana Fjo-dorovna, vaša rođaka, a moja bliska poznanica i prijateljica, vrlo je podla žena.« (Tu ju je on nazvao još i jednim nepristojnim imenom.) »Navela je na rđav put i vašu sestru od strica, a i vas je upropastila. U tom slučaju sam se i ja pokazao kao podlac, ali šta ćemo sad, to se često dešava.« Tu se on zasmejao od sve snage. Onda je rekao da on nije baš veliki majstor u krasnore-čivosti i da je on glavno što je trebalo objasniti i što su mu njegove dužnosti blagorodstva nala-gale da ne prećuti već objasnio, i da sad ukratko prelazi na ostalo. Tu mi je saopštio da traži moju ruku, da smatra svojom dužnošću da mi vrati moju čast, da je on bogat, da će me posle svadbe odvesti u svoje stepsko selo, da hoće tamo da lovi zečeve; da u Petrograd više nikad neće doći, zato što mu je Petrograd mrzak, da ima u Petrogradu, kako se sam izrazio, nevaljalog sinovca ko'ga se zakleo da će lišiti nasleđstva i da baš zbog toga, to jest, u želji da dobije zakonite naslednike, traži moju ruku, da je to glavni uzrok njegove prosidbe. Zatim je primetio da živim vrlo sirotinjski, da nije nikakvo čudo što sam se razbolela kad živim u takvom ćumezu i prorekao mi je neminovnu smrt ako samo još i rnesec dana ovako dalje budem ži-

133

vela; rekao je da su u Petrogradu stanovi grozni i, najzad, upitao me da mi slučajno nešto nije potrebno.

Bila,sam tako zaprepašćena tom njegovom pro-sidbom da, ne znam ni sama zašto, zaplakah. On je shvatio moje suze kao znak zahvalnosti, pa mi reče da je on uvek bio uveren da sam ja dobra, oset-Ijiva i obrazovana devoj ka, ali da se na ovaj korak, uostalom, resio tek pošto se prethodno raspitao o mome sadašnjem vladanju. Tu se on dalje raspitivao o vama, rekao je da je o svemu čuo, da ste vi plemenit čovek, da on sa svoje strane neće da vam ostane dužan i pita hoće li vam biti dosta 500 rubalja za sve što ste za mene učinili. A kad sam mu objasnila da ste vi za mene toliko učinili da se to nikakvim novcem ne može platiti, on mi je odgovorio da su to gluposti, da su to sve romani, da sam još mlada i da pesme čitam, da romani upropašćuju mlade devojke, da knjige samo kvare moral i da on knjige očima ne može da vidi; posa-vetovao mi je da sudim o ljudima tek kad dođem u njegove godine; »tek ćete tada«, dodade on, »upoznati ljude«. Zatim mi je rekao da dobro razmislim o njegovim predlozima, da će mu biti vrlo neugodno ako takav važan korak učinim nepromišljeno, dodade da neiskusnu mlado'st upropašćuju nepromišljenost i zanos, ali da on neobično želi da od mene dobije povoljan odgovor i da će on, u slučaju nepovoljnog odgovora, morati da se ženi u Moskvi trgovkinjom, jer, kako on reče, zakleo sam se da onog propalicu-sinovca lišim na-sledstva. Silom mi je ostavio na đerđevu pet stotina rubalja, kako reče, za bonbone; rekao je da ću se na selu ugojiti kao krofna, da ću uživati kod njega kao bubreg u loju, da on sad ima strašno mnogo posla, da ceo dan juri zbog tih svojih poslova i da je sad svratio k meni na časak, između dva poslovna sastanka. Potom se oprosti i ode. Dugo sam mislila, mnogo sam premišljala, mučila sam se pri tom razmišljanju, prijatelju moj, i najzad sam se resila. Prijatelju moj, uđaću se za njega,

134

|

Ako me

iko

moram pristati na njegov  predlog.  лп.^ *„~  _ može spasti moje sramote, vratiti mi časno ime, izvući me iz bede i spasti od oskudice i nesreće u budućnosti, to je samo on. Jer šta mogu očekivati od budućnosti,  kakvoj   se   sudbini  mogu  nadati? Fedora kaže da  ne treba bežati od svoje sreće; kaže ako ovo nije sreća, šta je onda sreća? Ja bar ne vidim  drugog izlaza za sebe, jedini prijatelju moj. Šta da radim? Radom sam i tako upropastila zdravlje stalno ne mogu raditi. Da idem  ' u kakvu službu? Ta ja ću od tuge umreti, i nikome neću ugoditi. Po prirodi sam bolešljiva, i zbog toga ću uvek biti samo drugima na teretu. Vrlo dobro znam da i sad ne idem u raj ali šta da radim, prijatelju moj, šta da radim? Postoji li za mene

izbor?

Nisam tražila saveta od vas. Htela sam sama da razmislim. Odluka koju ste sad pročitali konačna je i ja ću je smesta saopštiti Bikovu, koji me ionako progoni da se što pre konačno odlučim. Rekao mi je da ga poslovi neće čekati, da mora ići, i da ih ne može odlagati zbog sitnica. Bog zna hoću H biti srećna; moja sudbina je u njegovoj svetoj, neizrecivoj vlasti, ali ja sam se resila. Kažu da je Bikov dobar čovek: on će me poštovati, možda ću i ja njega poštovati. Može li se nešto više i očekivati od našeg braka?

Izveštavam vas o svemu, Makare Aleksejeviču. Uverena sam da ćete razumeti sve moje neraspoloženje. Nemojte me nagovarati da izmenim odluku. Napori će vam biti uzaludni. Procenite u svom srcu sve što me je nagnalo da tako postupim. Ispočetka sam se jako uzbuđivala, a sad sam mirnija. Šta me očekuje ne znam. Neka bude šta bude; kako bog dosudi!..

Došao   je   Bikov;   šaljem  pismo   nedovršeno. Mnogo sam još htela da vam kažem. Bikov je već

ovde!

V. D.

135

Sejptembra 23. Mila moja   Varvara  Aleksejevna!

Rođena, žurim da vam odgovorim; draga moja, žurim da vam izjavim da sam zaprepašćen. Sve mi to  nekako  nije  jasno...  Juče   smo  sahranili   Gor-škova.  Da, tako  je, Varinjka,  tako  je; Bikov  je postupio plemenito;  samo,  vidite li, rođena moja, znači vi pristajete. Naravno, u svemu tome je volja božja, tako je to neizostavno i mora biti tako; to jest svakako  mora biti volja  božja;  i  proviđenje tvorca nebeskog je blago i nedokučivo, i sudbina takođe, i ona je isto takva. Fedora se takođe mnogo brine zbog vas. Naravno, vi ćete sad biti srećni, rođena,  živećete u blagostanju,  mila moja,  draga moja,   najlepša   moja,   anđelčiću   moj,   samo   eto, vidite li, Varinjka,  kako to tako  brzo?;.  Da,  poslovi... g-n Bikov ima posla, naravno, ko je danas bez posla, pa i on ga može imati... video sam ga kad je odlazio od vas. Ugledan, ugledan čovek; čak vrlo ugledan čovek. Samo sve to nekako nije ono što bi trebalo da bude, nije stvar u tome što je on ugledan Čovek, nego nekako sam sad zbunjen i ne mogu da se priberem. I kako ćemo sad jedno drugom pisati pisma?  A ja, a ja,  kako  ću  sam ostati.   Ja,   anđelčiću   moj,   sve procenjujem,   sve procenjujem, kao što ste mi pisali, sve u svom srcu procenjujem,   sve  te  razloge.  Već  sam  završavao prepis dvadesetog tabaka kad, eto, naiđoše ti događaji! Rođena, pa vi, eto, odlazite, znači, morate još mnogo  štošta pokupovati;  cipele razne, haljinicu, a ja baš znam jedan dućan u Gorohovoj ulici; sećate li se kako sam vam ga stalno opisivao. Ama ne! Ma šta je to s vama, rođena, šta ste naumili? Ta vi ne možete sad otići, to je savršeno nemoguće, nikako  nije  moguće. Jer   vi  morate  sad   mnogo stvari kupovati,   pa  morate   nabaviti  kola.   Osim toga, sad je i vreme ružno; pogledajte samo, kiša pada kao iz kabla, a još tako mokra kiša, i još... još to što će vam biti hladno, anđelčiću moj; srcu vašem će biti hladno. Jer, eto, vi se bojite tuđina, 136

a ipak odlazite. A ja, kome ću i s kim ću ovde ostati? Da! Fedora, eto, kaže da vas očekuje velika sreća... ali ona je tako nepromišljena žena i hoće da me upropasti. Hoćete li doći danas na bdenije, mila moja? Pošao bih da vas vidim. Ono, istina je, rođena moja, prava je istina da ste vi obrazovana devojka, čestita i osetljiva, samo opet bolje neka se on oženi trgovkinjom! Kako vi mislite, rođena? Neka ga, neka se ženi trgovkinjom! Ja ću, Varinjka, dušice, čim se smrkne trknuti do vas na časak. Sad se rano smrkava, pa ću navratiti. Ja ću, mila moja, predveče svakako svratiti do vas na časak. Jer vi sad čekate Bikova, a čim on ode, onda ću ja... Pričekajte me, rođena, ja ću svratiti...

MAKAR DJEVUSKIN

Septembra 27,

Prijatelju moj  Makare Aleksejeviču!

Gospodin Bikov je rekao da svakako moram imati tri tuceta košulja od holandskog platna. Zato se moraju što brže naći švalje za dva tuceta, jer vremena imamo veoma malo. Gospodin Bikov se ljuti; kaže da oko tih krpa ima strašno mnogo kubure. Naše venčanje je kroz pet dana, a sutradan po svadbi putujemo. Gospodin Bikov žuri, kaže da ne vredi zbog kojekakvih gluposti gubiti mnogo vremena. Mene su ovo trčkaranje i brige strašno umorili i jedva se na nogama držim. Imam još strašno mnogo posla, a, bogami, bolje bi bilo kad svega ovog uopšte ne bi bilo. Još nešto: nedostaje nam još svilenih i končanih čipaka, sve to treba još kupiti, pošto gospodin Bikov kaže da on neće da mu žena ide kao kuvarica i da ja svakako moram »ubrisati nos svim spahinicama tamo«. To su njegove reci. Dakle eto, Makare Aleksejeviču, molim vas obratite se madam Sifon u Goro-

137

hovoj ulici, pa je zamolite, prvo, da nam pošalje švalje i, drugo, da se i sama potrudi do nas. Danas sam bolesna. U novom stanu je tako hladno, a osim toga je i užasan nered. Tetka gospodina Bikova jedva diše od starosti. Plašim se da ne umre pre našeg odlaska, ali gospodin Bikov kaže da to nije ništa, da će doći k sebi. Kod nas u kući je užasan nered. Gospodin Bikov ne stanuje sa nama, pa se sva posluga razbeži, bog-te-pita kuda. Dešava se da nas samo Fedora poslužuje, a sobara gospodina Bikova, koji treba da se brine o svemu, nema već treći dan, bog bi ga znao kud je ođlutao. Gospodin Bikov svraća svako jutro, stalno se ljuti i juče je istukao nastojnika kuće, zbog čega je imao neprilike sa policijom... Nisam imala po kome ni pismo da vam pošaljem. Ovo vam šaljem poštom. Da! umalo što nisam zaboravila najvažniju stvar. Recite madam Sifon da svilene čipke pro-meni prema onom kako smo se juče dogovorile i da svakako opet dođe do mene da mi pokaže novi izbor. I recite joj još to da sam se predomislila što se tiče azura, imam jednu novu mustru. Još nešto: monograme na maramama će mi raditi tamburom, hoćete li zapamtiti? Tambur, a ne glat. Pazite, nemojte slučajno da zaboravite, tambur!

Opet, umalo što ne zaboravih! Recite joj, molim vas, da listiće na pelerini radi punim vezom, lozice i trnje u kordonskom bodu, a zatim da okovratnik opšije čipkom ili širokom pantljikom. Molim vas, Makare Aleksejeviču, recite joj sve to.

Vaša V. D.

P. S. Veoma mi je neprijatno što vas neprekidno mučim svojim porudžbinama. Eto i prekjuče ste celog dana trčkarali. Ali šta da se radi! Kod nas kod kuće je strašan nered, a ja sam bolesna. Ali ne ljutite se na mene, Makare Aleksejeviču. Tako mi je teško na duši! Ah, šta će to biti, šta će to biti, priiatelju moj, mili moj, 138

dobri moj Makare Aleksejeviču! Bojim se i da bacim pogled na svoju budućnost. Neprestano nešto predosećam i živim kao u nekoj magli.

P. S. Tako vam boga, prijatelju moj, nemojte zaboraviti nešto od onog što sam vam maločas govorila, ove se bojim da slučajno ne pogrešite.

Zapamtite,  tambur,  a ne glat.

V. D.

Septembra

27.

Poštovana   gospođice    Varvara   Aleksejevna! Sve vaše porudžbine izvršio sam savesno. Madam Sifon kaže da je i sama mislila da veze tambur;  kaže  da je  to lepše,  kako li sad  se već ne sećam, nisam baš dobro razumeo. I onda ste vi tamo   još  govorili o  nekoj   pantljici,  ona je i o •pantiljici govorila. Samo sam vam ja, dušo moja, zaboravio šta mi je o pantljici kazala. Sećam se 'samo da je vrlo mnogo pričala; gadna neka žena. I šta оло još bese? Nego sve će vam to ona sama reći. Ja sam vam se, mila moja, sasvim izgubio. Danas nisam ni u kancelariju išao. A vi, rođena moja,  bez  razloga  očajavate.   Spreman  sam   sve radnje da obiđem samo vi da se ne brinete. Pišete da se bojite da pogledate u budućnost. Ali, eto, danas ćete u sedam sati sve doznati. Madam Sifon će lično kod vas doći. Dakle, eto, ne očajavajte;  nadajte  se,  rođena,  daće bog  pa  će sve biti najbolje eto. Ah da, a one pantljike proklete eh, eto, baš mi je ta pantljika pan-tljika! Svratio bih do vas, anđelčiću, svratio bih, svakako bih svratio; ja sam ionako dvaput dolazio do vaše kapije. Ali stalno }e Bikov, upravo hoću da kažem da je gospodin Bikov uvek tako ljut, e pa,  eto, zato i nije, onako...  Ali sad,  šta vredi!

•"     ^ T^T7T7$K-TW

MAKAR DJEVUŠKIN

139

Septembra 28.

Poštovani   gospodine   Makare    Aleksejeviču!

Kao boga vas molim idite odmah do zlatara. Kažite mu da minđuše sa biserom i smaragdima ne treba da pravi. Gospodin Bikov kaže da je to suviše raskošno i da je to preskupo. On se ljuti; kaže da ga ionako ćela stvar mnogo košta i da ga pljačkamo, a juče je rekao da je ranije znao da će troškovi biti toliki, ne bi ništa ni započinjao. Kaže da ćemo otputovati odmah po venčanju, da gostiju neće biti, i da se ja ne nadam da ću se vrteti i igrati, i da sad nije vreme za to. Eto, tako on govori! A sam mi je bog svedok da meni ništa od svega toga nije ni potrebno! Gospodin Bikov je sve to sam naručio. Ne smem ništa da mu pro-tivrečim: on je tako prgav. Šta li će biti sa mnom?

V. D.

Septembra 28. Mila  moja Varvara  Aleksejevna!

Ja upravo zlatar kaže dobro; a ja sam hteo ispočetka o sebi da kažem da sam se razbo-leo i da ne mogu da ustanem iz postelje. Eto, sad baš kad ima toliko hitnog, neodložnog posla, uhvatio me ovaj nazeb, đavo da ga nosi! U isto vreme obaveštavam vas da su kao kruna mojih nesreća i njegovo prevashodstvo izvoleli biti strogi, i da su se na Jemeljana Ivanoviča mnogo ljutili i.vikali, i na kraju krajeva se sasvim izmučili, jadni! Eto, o svemu tome vas obaveštavam. I još nešto sam hteo da vam napišem, samo se bojim da vas ne zamaram. Jer ja sam, rođena, glup, prost čovek, pišem šta mi prvo padne na pamet, pa ćete možda u tome ponešto i onako kako da kažem, nego ne vredi ni.govoriti!

Vaš MAKAR DJEVUŠKIN

140

Septembra 29.

Varvara   Aleksejevna,  rođena  moja! Danas sam, dušo moja, video Fedoru. Reče mi da ćete se već sutra venčati, da prekostura već putujete i da gospodin Bikov već pogađa kola. Odnosno njegovog prevashodstva već sam vas obave-stio, mila moja. I onda još nešto: račune iz trgovine u Gorohovoj ulici sam proverio; sve je tačno, samo je veoma skupo. Ali samo zašto se gospodin Bikov na vas ljuti? Nego, neka vam je sa srećom, rođena! Ja se radujem: da, ja ću se radovati ako budete   srećni. Došao   bih u   crkvu,   dušo,  ali   ne mogu, bole me krsta. I još se sve brinem o našim pismima: jer, eto, ko će sad da nam ih nosi, mila moja? Da! A Fedoru ste, rođena moja, carski nagradili;   dobro  ste   delo  učinili,   prijateljice moja, to je  vrlo lepo  što ste učinili. Dobro delo! A za svako dobro delo će vas gospod blagosloviti. Dobra dela ne ostaju bez nagrade, a vrlina će uvek biti ovenčana vencem božje pravičnosti, pre ili posle. Mila moja! Hteo bih mnogo da vam napišem; eto tako, svakog časa, svakog minuta, stalno bih pisao, stalno  bih  pisao!   Kod mene   je  još   jedna  vaša knjiga  ostala,  Bjelkinove priče. Nemojte mi nju, mila moja,   uzeti.   Poklonite   mi  je,   dušo   moja. To   nije   zato   što   je   meni   mnogo   stalo   da   je čitam. Ali i sami znate, rođena, dolazi zima; večeri će biti duge; biće mi teško, pa onda bih to čitao. Ja ću se, rođena, preseliti iz mog stana u vaš nekadašnji stan, stanovaću kod Fedore. Ja se s tom poštenom ženom sada ni po koju cenu neću rastati; osim toga, ona je tako vredna. Juče sam podrobno razgledao vaš opusteli stan. Kako je bio tamo onaj vaš đerđev, i na njemu vez, tako je sve i ostalo netaknuto; stoji u uglu. Gledao sam vaš vez. Ostale su još i razne krpice. Na jedno moje pismo počeli ste bili da namotavate konac. U stočiću sam našao list hartije i na hartiji napisano »Poštouani gospođine   Makare  Aleksejeviču, žurim«  i ništa više. Vidi se da vas je neko prekinuo na najzanim-

141

ljivijem mestu. U uglu, iza paravana, stoji vaš krevet... Dušo moja!!!! E pa zbogom, zbogom; tako vam boga, odgovorite mi nešto na ovo moje pisamce što pre.

MAKAR DJEVUŠKIN

Najmiliji moj prijatelju Makare Aleksejeviču!

Septembra 30.

Gotovo je! Kocka je pala; ne znam samo kakva mi je sudbina, ali ja se volji gospodnjoj  pokoravam.  Sutra   odlazimo.   Opraštam   se   s   vama  po-slednji  put...   najmiliji   moj,   prijatelju  moj,   dobrotvore   moj,  rođeni  moj!   Nemojte   tugovati za mnom,  živite srećno,   sećate me  se,  i neka  siđe na vas blagoslov božji! Često ću vas se sećati u mislima svojim, u molitvama svojim. Dakle, svrši se i to! Iz svoje prošlosti ću poneti malo veselih uspomena u svoj novi život; utoliko će mi drago-cenije biti sećanje na vas, utoliko ćete dragoceniji biti mom  srcu; vi ste mi jedini prijatelj; jedini ste me vi voleli ovde. Jer ja sam sve videla, znala sam kako  ste me voleli!  Vi ste  bili  srećni zbog jednog mog osmeha, od jednog retka iz mog pisma. Sada ćete morati da se odviknete od mene! Kako ćete sad sami ostati! S kim ćete sad ostati, dobri, najmiliji,   jedini  prijatelju  moj!   Ostavljam   vam knjigu,  đerđev, započeto pismo;  kad budete gledali na te započete retke, onda u mislima čitajte dalje sve ono što biste želeli da čujete ili pročitate od mene, sve što vam ja ne bih sama napisala; a šta vam ja sad sve ne bih napisala! Saćajte se vaše jadne Varinjke, koja vas je tako mnogo volela.  Sva vaša pisma ostala su u ormanu kod Fedore, u  gornjoj  fioci. Pišete   da   ste  bolesni,   a mene  gospodin   Bikov   danas  nikud ne pušta.   Ja ću vam pisati, prijatelju moj, obećavam vam; ali 142

samo bog zna šta se sve može dogoditi. A sad se moramo oprostiti za navek, prijatelju moj, mili moj, rođeni moj, za navek!... Oh, kako bih vas sad zagrlila! Zbogom, prijatelju moj, zbogom, zbogom... Živite srećno; budite zdravi. Uvek ću se moliti bogu za vas. O, kako mi je teško, kako nešto pritiskuje svu moju dušu. Gospodin Bikov me zove.

Zbogom! Večno   će  vas  voleti

V.

P. S. Duša mi je tako puna, tako puna sada suza... Suze me guše i kidaju me! Zbogom! Bože,

kako je teško!

Sećajte  se,   sećajte   se   vaše  jadne   Varinjke!

Rođena, Varinjka, dušo moja, najmilija^ moja! Vas  odvode, vi putujete! Da,  bolje bi bilo da su mi  srce   iz   grudi  iščupali,   nego   što   su mi vas oteli!  Ma   šta   vi  to   činite!  eto,   vi plačete,  a odlazite?! Pa ja sam sad dobio od vas pismo, sve pokapano suzama. Znači, vama se ne odlazi; znači, vas silom odvode, znači, vama je žao mene, znači, vi me volite! Pa kako ćete, s kirn ćete sada biti! Tamo će vašem srcu biti tužno, bolno i hladno. Tuga će ga izgristi, žalost će ga iskidati. Tamo ćete umreti, tamo će vas u vlažnu zemlju položiti; tamo neće imati ko suzu da pusti za vama! G-n Bikov će stalno zečeve loviti... Ah, mila, mila moja! Na šta ste se to odlučili, kako ste se na takav korak mogli odlučiti? Šta ste učinili, šta ste učinili, šta ste od sebe učinili? Pa vas će tamo u grob oterati; oni će vas   tamo,  anđelčiću,   ubiti.   Jer   vi   ste,   rođena, slabi kao perce! I gde sam samo ja bio! Šta sam tu, budala, gledao! Vidim, dete bunca, deteta prosto glava boli! Umesto da tu postupim jednostavno a ja ni malim prstom da maknem! Budala nad budalama, niti šta mislim, niti šta   vidim, baš kao da sam sve što treba učinio, kao da me se ništa ne tiče; i još sam, jurio zbog onih pantljika!.. Ne,

143

Varinjka, ja ću ustati; ja ću još sutra, može biti, ozdraviti i onda ću ustati!.. Ja ću se, rođena, pod točkove baciti; neću dozvoliti da otputujete! Ne, zbilja, šta se to dešava u stvari? S kojim pravom se sve to čini? Ja idem s vama; za vašim ću kolima trčati, ako me ne primite, i trčaću što igda mogu, dok ne skapam. A znate li vi šta je tamo, kuda putujete, rođena? Vi to možda i ne znate,

pitajte onda mene! Tamo je stepa, rođena moja, tamo je stepa, čista gola stepa, to je ono; gola, eto, kao ovaj moj dlan! Tamo žive seljanka bezosećajna i seljak neobrazovan, pijanica  živi.   Tamo je sad lišće sa drveća opalo, tamo su kiše, tamo je hladno

a vi tamo idete! Sad gospodin Bikov ima tamo posla: on će tamo biti sa zečevima; ali šta ćete vi? Vi hoćete da budete spahinica, rođena? E,  anđel-čiću moj! Pogledajte se samo: zar vi ličite na spa-hinicu?...   Kako   tako   nešto   može   biti,   Varinjka! Kome   ću  pisma  pisati,   rođena?   Eto,   promislite, mila moja, eto, kome će on pisma pisati? Koga ću ja rođenom nazivati? Koga ću kakvim ljubaznim imenom nazivati? Gde ću vas posle naći, anđelčiću moj? Umreću, Varinjka, umreću sigurno; moje srce ne može podneti toliku nesreću! Ja sam vas kao svetlost  božju   voleo,   voleo sam  vas  kao   rođenu kćer, sve sam na vama voleo, mila, rođena moja! I samo sam radi vas i živeo! I radio sam,  i akta prepisivao,  i išao,   i šetao   i zapažanja  svoja na hartiju prenosio u obliku prijateljskih pisama, sve samo zato što ste vi, mila moja, ovde, preko puta, u susedstvu živeli.  Vi možda to i niste znali,  ali sve je to bilo baš tako. Pa čujte me sad, rođena,

i prosudite, dušo moja mila, kako to može da bude da nas ostavite? Rođena moja, pa vi ne možete da otputujete, to je nemoguće, to je potpuno nemoguće! Jer, eto, kiša pada, a vi ste slabi, vi ćete nazepsti. Vaša kola će prokisnuti; svakako će pro-kisnuti; ona će se slomiti čim iz grada iziđete, moraju se slomiti. Jer ovde se u Petrogradu prave vrlo rđava kola! Ja i te kolare sve znam; oni gledaju samo na spoljašnost; naprave tako nekakvu 144

igračku; ali to nije jako! Mogu se zakleti da ne rade trajna kola. Ja ću, mila moja, pasti na kolena pred   gospodinom   Bikovom,   ja' ću mu  dokazati, sve  ću mu dokazati! I  vi mu,  rođena, dokažite; dokažite mu razlozima!  Recite mu da ostajete i da ne možete putovati!... Ah, zašto se samo nije u   Moskvi   trgovkinjom   oženio.  Lepo  se   mogao njome oženiti! Njemu je trgovkinja bolja, njemu bi   ona mnogo  bolje   pristajala;   znam   već  zbog čega! A ja bih vas ovde kod sebe čuvao. Pa šta je on vama, rođena, taj Bikov? Zbog čega je on vama tako iznenada drag postao? Da nije to, možda, zato što vam  stalno  pantljike kupuje, da nije možda zbog toga? Pa šta će vam pantljika? Čemu pan-tljika! Pa to su, rođena, gluposti! Tu je u pitanju, rođena, ljudski život, a ta pantljika je, mila moja, krpa; krpa, mila moja, i ništa više! Pa eto, ako je baš do toga, ja ću vam i sam, čim primim platu, nakupovati   pantljika;  nakupovaću 'vam,   rođena. Imam jednu poznatu radnju; eto, samo da dočekam platu, anđelčiću moj, Varinjka! Ah, gospode, gospode! Dakle, vi svakako putujete sa gospodinom Bikovom  u stepu,  za  navek  putujete!   Ah,  mila moja!... Ne, vi mi još napišite, još jedno pisamce mi napišite o svemu, i kad odete, i odande mi napišite pismo. Jer to će,  anđele moj nebeski, biti poslednje pismo; a u stvari nikako ne može biti da ono bude zaista poslednje! Jer zašto to, tako, najednom,  neizostavno   poslednje!   Ne,  ne, ja ću vama pisati, pišite i vi meni... Eto, počeo sam već i stil da dobijam! Ahs rođena moja, zar mi je sad do stila! Ja sad, eto, ne znam šta pišem, nikako ne znam, ništa ne znam niti ponovo čitam, niti stil ispravljam, samo pišem da bih vam napisao, da bih vam napisao  što više... Dušice moja, rođena moja, mila moja!

10   Bedni   ljudi

145

»BEDNI LJUDI«   F. M.  DOSTOJEVSKOG

»Čast i slava mlađom pesniku čija muza voli ljude iz podzemlja i sa man-sarda i govori stanovnicima pozlaćenih dvoraca ta . ovo su ljudi, braća vaša«.

Bjelinski

Prvo delo Dostojevskog, »Bednd ljudi«, imalo je aeoibičnu sudbinu. Vest o njegovom nastanku obletela je Petrograd mnogo pre njegove pojave. Čekali su ga s nestrpljenjem. Čitali su ga nadušak d u prestoni-cama i u provinciji. Neznanom inženjerskom poručniku u ostavci, (koji je mučen sirotinjom obijao pragove redakcija s feljtonima i prevodima, to delo je donelo slavu najdarovitijeg Gogoljevog naslednika. Velikog Visariona Bjelinskog, strogog i škrtog na pohvalu, ono je pobudilo da s radošću napiše: »Mora se priznati da su Bedni ljudi za debi neobično delo i da niko od ruskih pisaca nije tako počinjao književnu karijeru«. U toku dve decenije stvaralaštva, posle robije, Dostojevski će se vinuti u nedogledne mije, stvoriće Mrtvi dom, Zločin i kaznu, Idiota i Braću Karamazove, ali ni jedno od pomentutih dela nije dočekano s tako jednodušnim pohvalama kao Bedni ljudi. »Izuzev ljudi potpuno nesposobnih da shvate i osete poeziju pisao je Bjelinski i možda dvojice, trojice piskarala koji su se uplašili za sebe, svi se slažu s tim da je ovu priipovest stvarao neobičan talenat.« Ime Dostojevskog postalo je najkrupnija tema rubrika kritike svih ruskih književnih časopisa. Na problematici koju su Buškin i G-ogolj tek načeli Dostojevski je stvorio prvi socijalni roman u ruskoj književnosti. Bedni ljudi su bili krupna pobeda ruske realističke književne škole i blaga vest da se pojavio neobičan talenat velika pisac zemlje ruske.

u*                                   147

II

U svojim Uspomenama D. V. Grigorovič je pisao: »Kad sam počeo da stanujem sa Dostotjevskim, on je tek bio završio prevod Balzakovog romana Eugenie Grandet. Po ceo dan i do kasno u noć Dostojevski je eedeo za pisaćim stolom. Ni reći nije govorio o tome šta piše. Na moja pitanja odgovarao je nerado i škrto. Znajući njegovu zatvorenost, prestao sam da ga zapitkujem. Mogao sam samo da vidim masu ispisanih listova.« Septembra 1844. Dostojevski je pisao bratu: »Završavam roman obima Eugenie Grandet.« U stvari, tek je u novembru 'završio prvu redakciju. U decembru je počeo da prerađuje đelo*. Ali kako ni tada nije bio zadovoljan, on se u februaru 1845. ponovo vratio tekstu da, kako sam kaže, »glača, precrtava i umeće«. Polovinom marta bio je gotov. »Romanom sam sasvim zadovoljan, pisao je bratu. To je skladno i ozbiljno urađeno1 delo.« Međutim, iz prepiske tog perioda vidi se jasno da ga muči žeđ savršenstva, da mu pred očima stalno lebde Puškin i Rafael. Strepeći za uspeh dela, on ga i po treći put prerađuje. Ovu činjenicu je neophodno istaći da bi se obesnažila poznata legenda po kojoj se Dostojevski nemarno odnosio prema formi um etničkog dela. On, doista, nikad nije mogao da piše bez žurbe i briga, kao Turgenjev, Gon-čarov i Lav Tolstoj. Književno delo je uvek za njega bilo hleb. »Ateo roman ne uspe, ja ću se možda oibesiiti«, kazao je on u jednom svom pismu i ovo strašno priznanje baca svetlost na atmosferu u kojoj su stvarani Bedni ljudi. Međutim, brojne prerade prvog romana svedoče koliko je Dostojevski cenio umetničku formu dela, koliko je bio strog sudija prema sebi i kako je brižljivo ispitivao nosivost svakog napisanog retka. Njemu je čak i samom dojadilo da prerađuje i u pismu od četvrtog maja 1845. žali se bratu: »Moj roman, od koga se nikako ne mogu odvojiti, zadao mi je toliko truda. Ali sad je sve gotovo i ova prerada je poslednja. Zakleo sani se da ga više neću uzeti u ruke.«

148

Tako je nastala prva -njegova knjiga o nesrećnim ljudima,   čija  će   ga  sudbina inspirisati  i   mučiti   do

groba.

Kad  je  završio  roman,  Doetojevski  se našao  na muci, jer nije znao kako da ga objavi. Poznanstva u književnom   svetu  nije   imao.   Znao   je   bliže  jedino pripovedača Grigoroviča, ali on je i sam tek počinjao književnu delatnost. Njegovim posredovanjem predao je.rukopis pesnifcu Njekrasovu, koji je prikupljao priloge   za    planirani!   'almanah   Petrogradski    zbornik. Dostojevski sam priznaje da se »pribojavao književne grupe oko Otadžbinskih zapisa«, а naročito »pomam-nog« Visaniona Bjelinskog. »Ismejaće on moje Bedne ljude,« strepeo je. Međutim, doživeo je iznenađenje o kome nije  ni  sanjao! Sutradan  po  predaji  rukopisa kod Dostojevskog  su banuli pre zore nenadni gosti. To belo petrogradsko svitanje on je, već kao slavan pisac, nazvao  »najsrećnijiim trenutkom u svom životu.«   Taj   odlomak  uspomena,   objavljen  u   Piščevom dnevniku, zaslužuje da se navede, utoliko pre što je nemoguće   preneti   njegovu   uzbudljivu   lepotiu.

»Uveče onog istog dana kad sam predao rukopis Bedni   ljudi   otišao   sam   kod   jednog   starog   druga. Vratio sam se kući tek oko četiri sata, po beloj petrogradsko j noći, vidljivoj kao dan. Bilo je divno i toplo vreme. Kad sam ušao u stan, nisam legao da spavam, otvorio  sam prozor  i   seo kraj   njega.  Odjednom se začulo zvonce koje me je neverovatno začudilo i gle, Grigorovič i Njekrasov me grle, ushićeni samo što ne plaču! Omi su se sinoć' rano vratili kući, uzeli mop  rukopis i. počeli da čitaju: jedno deset strana i videće  se koliko  vredi.   Ali  kad   su pročitali   deset strana, odlučili  su  da pročitaju  još deset i  tako  su presedeli do zore, čitajući naglas i smenjujući se kad bi se jedan umorio. Čita on o smrti studenta Pokrov-skog pričao mi je kasnije Grigorovič odjednom, na   onom mesitu   gde   stani   otec   trči   za   mrtvačkim sandukom, Njekrasovu glas zadrhta, prekide se, jednom,  drugi put i   on najzad  ne izđrža,  lupi  šakom po rukopisu:  Ah, đavo  da ga nosi-to     jest tebe i tako smo proveli ćelu noć. Kad su završili čiita-

149

nje (sedam štamparskih tabaka), odlučili su da odmah dođu k meni: šta mani ako spava, pirabuddćemo ga, ovo je važnije, od sna.«

Sutradan je Njekrasov odneo rukopis Bedni ljudi Bjelinskom i, dajući oduška svom ushićenju, još s praga po vikao: Pojavio se novi Gogol j! Bjelinski je, doduše, skeptično primio i njegovo oduševljenje, i rukopis, ali kad je pročitao, bio je po recima Njekra-sova »veoma uzbuđen.« O tome svedoći i nestrpljivi zahtev velikog kritičara: »Dovedite ga odmah.«

»I sutradan su me odveli k njemu nastavlja Dostojevski. Dočekao me je veoma uzdrži j ivo, ali nije prošlo ni minut, sve se promenilo. Počeo je da govori vatreno i oči su mu gorele: Ta znate li vi šta ste napisali? pitao me je nekoliko puta. »VS ste jedino neposrednim osećamjem, kao umetnik, ovo mogli napisati; ali da li ste svesni strašne istine koju ste nam otkrili i pokazali? Ne može biti da ste vi sa vaših dvadeset godina to već shvatili. Mi publicisti i kritičari nastojimo da objasnimo stvari analizom, a vi kao umetnik, jednim potezom, slikom, odmah pokažete ćelu suštinu, i to tako opipljivo da je i najprosttjeiri čitaocu sve razumljivo. Eto u čemu je tajna i istina umetnositi. To je služenje umetnika istini! Vama je istina otkrivena kao umetniku, data kao talenat, cenite svoj dar, ostanite mu vemi i bićete veliki pisac.«

Sredinom januara 1846. godine »Bedni ljudi« su objavljeni u Njekrasovljevom »Petrogradskom zborniku.«

III

Poznate reci Dostojevskog »svi smo mi izašli iz Gogoljevog Šinjela« uglavnom su tumačene kiao autorovo priznanje Gogaljevog uticaja na Bedne ljude. Međutim, jedino se može govoriti o tematskoj srodnosti Dostojevski je hteo da istakne Gogoljevu zaslugu što je Šinjelom uveo malog, poniženog čo-veka u literaturu i time otkrio neiscrpno vrelo tema celoj plejadi ruskih realiste •—a nikako da je on od

150

Gogolja naučio da piše. Naprotiv, on se kao umetnik razvijao u izvesnom otporu prema Gogolju. I junak Bednih   ljudi,   Djevuškin   stvaran   je,   ako   ne   kao apsolutna   negacija   Bašmačkina,   ono   svakako   kao ozbiljan prigovor Gogoijevom shvatanju čoveka i njegovom stvaralačkom metodu. Gogoljev Bašmačkin se »rodio   u  mumdiru   činovnika   sa  dna   lestvice  i   sa ćelom na glavi«, ne ume u aktu glagolske oblike prvog lica da zameni trećim, obično je »prolazio ispod prozora baš  onda  kad  su  izbacivali đubre  i večito je nosio  na  šeširu kore od  dinja   i  lubenica  i   drugo smeće.« »Nikada u životu nije obratio pažnju na ono što se dešava oko njega.« Kad se vrati iz kancelarije, »odmah seda za sto i jede šai i ikomad govedine, ne osećajući kakvog je ukusa.«  »Kad bi opazio da mu se  trbuh naduo, ustao bi.«   »Nije znao ni za kakvu zabavu.« I kaid bi se napisao do mile volje legao bi da spava »smeškajući se pri pomisli šta li će mu sutra sudbina poslati da prepisuje.« Eto, to je znameniti Gogoljev  Bašmačkin.

Nije li u pravu Djevuškin kad u pismu Varji uvređeno kaže: »Pa to je prosto neverovatno, jer je nemoguće da postoji takav činovnik«! I, doista, ponesen željom da pred velikom porotom čitalačke Rusije optuži krivce za čemernu sudbinu Bašmačkinovu, veliki satiričar je zaboravio da očuva ljudske dimenzije svog junaka patnika. On je od njega stvorio neko biće srođnije robotu nego ljudskoj duši.

Dostojevstoi je, naprotiv, duhovno oplemenio malog čoveka, obogatio njegovu ličnost svešću o svom mestu u životu i čitavom skalom osećanja: dobrote, ljubavi, žrtvovanja i bola. Iako je njegova sudbina data na socijalnom planu i njegova patnja motivisana socijalnim položajem, Djevuškin nije isključivo fizička patnja od sirotinje, naprotiv, stradanje je projicirano i na psihu junakovu. Dok je Bašmačkinov sav duhovni život sveden na san o šinjelu, Djevuškinov san je voljena nesrećna devojka, i po tome je oovečniji i uzvišeniji. Sva njegova nesreća ne izvire iz njegovog siromaštva. Bogatstvo ga ne bi sasvim usrećilo, jer Varja može voleti njega starca samo kao đobro-

151

tvora, a Djevuškin čezne za drugačijom ljubavlju. Dostojevski je, dakle, gradio lik ne samo na objektivnim već i na subjektivnim koordinatama. Otuda je Djevuškinov lik uverljiviji i humaniji od Bašmački-novog. Ovo jasno ukazuje krupnu razliku između đaka i učitelja u koncepciji ooveka i metodu stvaranja književnog lika.

IV

Ma kakio to čudno izgledalo, Bedni ljudi su prema ostalom stvaralaštvu Dostojevskog što i zrno prema klasu. Oni nose u sebi, kao seme klicu, sve osobine Dostojevskog umetnika i mislioca. Pesnik poniženih i uvređenih pokazao je sworn snagom stradanje ljudsko i sve posekotkie koje na duši ostavljaju nemaština d nepravda. On je već u prvom delu postavio niz prokletih pitanja nad čijim će se rešenjima mučiti doživotno. Od njih su najkrupnija dva: o društvenoj neravnopravnosti i o deci patnicima. A dalje se nižu mučna razmišljanja o veri i neverovanju, smirenosti d nasilju, spašavanju palih, slučajnoj porodici,

0   zakasneloj   ljubavi  starca,  aavodndeina   i  krotkim devojkama, Ijubavi-mržnji, čak je i seme bune po-sejano.

Djevuškin je, doduše, nemušto promucao ono što će gromovito objasniti Raskoljnikov d Ivan Kara-maziov. U jednom pismu Varji on je uporedio bedu

1  tugu Fontanke, njene dzlokane kaldrme bez fenjera, njene pokisle prodavačice mokrih medenjaka i trulih jabuka,   pijane   i   izmučene   radnike,   gladne   prostitutke, iritave šegrte i dnvalide-p>rosjake, njene magle, dim, smrad i blato, sa Gorohovom ulicom, čistom, punom svetlosti i cveća u lizlozima bogatih  dućana,  sa luksuznim kočijama u kojima se voze kneginje i grofice u pratnji oficira sa zlatnim epoletama. Tuda se prolazi kad se ide na balove, na (koncerte l pozorišne predstave tu počinje jedan novi svet,  Fontanki i Djevuškinu dalek i neznan. I smernii junak pos'tavlja bolno pitanje: »Zašto se stalno dešava da čestit čovek

152

propada, a drugom sreća sama dolazi? Znam, znam, draga moja, da je ovo slobodoumlje ali da kažemo iskreno i po duši: zašto je sudbina nekom još u materinoj utrobi objavila da će biti srećan, a drugi na svet božji dolazi iz siirotišta? I tako se dešava da Ivana-4udu sreća zapadne. Ti Ivanuška, ne vadi ruke iz đedove kese, pij, jedi, veseli se a ti tamo gledaj i oblizuj se. Niisd za drugo! Grešno je, draga Varenjka, ovako misliti, ali eto, greh se l nehotice vuvlačd u

dušu.«

Još su teže reci Dostorjevskog o malim patnicima. Njihova stradanja 'uzburkaju čitaočevu dušu kao vetrdma more. Ubijeni jadom nemaštitne, oni ne znaju za nestašluk, igru i emeh. »A to je rđav znak, Varja, kad se dečica ne igraju.« Žive ona tiho, kao j da. ne žive, d samo kad se duboko u noć utiša sve u »nojevom kovčegu«, čuje se njihovo prigušeno jecanje, šapat i opet tihi plač, uzapćen stidom da drugi ne čuju kako od gladi ne mogu oka da 'sklope. A kad ih glad i druge nedaće isteraju na ulicu —- mrznu se na ledenoj petrogradskoj kaldrmi, igraju uz vergl d mole za milpstinju. A nije svejedno ko kaže: »Udelite za dme božje.« Kad to govori detinjd glas, onda reci padaju, na dušu kao žeravica d truju mržnjom. Svet nepravdi neminovno tada* svoje neprijatelje. Jer dobroti teško pada njena nemoć što mora da prođe pored bolova i nevolja bližnjih nemo kao Djevuškin praznog džepa pored ispružene detinje promrzle ručice koja je čekala milostinju. Jer suze malih stradalnika moraju uroditi osvetom. To je ono seme iz koga je izrasla buna Ivana Karamazova.

Bedni ljudi su isto toliko studija o duši nesreć-nika ovog sveta koliko i roman. Njihovi junaci tavore saterani na ivicu druma životnog gde postaje normalno osećanje: živeti kao da te nema među živima. Ćela atmosfera ove tužne knjige odiše »nemaštinom tvrđom od kamena«: stanovi su podrumi, mansarde, oumezi —•»nojev kovčeg.«,Ljudima vek prolazi iza eicanih para-

153

vana, pored raširenog mokrog veša. Vazduh je takav da štiglici crkavaju u kavezima. Plata se ferčmi na zalogaje. Odela su rite i zakrpe, pocepana kolena i laktovi. Niko od junaka nema čitave cipele. Može se u nemaštini i dotle doterati da se ni otkinuta dugmad ne mogu kupiti! A ako kap radosti nenadno kane, samo se jače oseti gorčina svakodnevne sudbine. Pa ,ipak, sve to nije ono najgore. Strašno je to što sirotinja unakazuje dušu gore nego rita i zakrpe telo. Jer nema te sile duševne koja će odoletd zakrpi, a da se ne zgrči i ne poželi da propadne u zemlju. Od njih nastaje strah nećeš li postati predmet emeha i poruge, želja da se usitniš, da postaneš mrav i trunka, da živiš kao da te nema na svetu. Čak se ukoreni bojazan d da se požališ: »Jer bogati ne vole da se siromasi tuže na svoju zlu sudbinu, jer uznemiravaju, dosađuju njihovi jauci, smetaju blaženom snu.«

Ali, ovi, jadima ubijem, poniženi i uvređeni, od-stradali su svoju duševnu i moralnu uzvišenost nad svojim gospodarima, jer »kakvi su to ljudi kojima nije ništa uvrediti sirotu? To su gadovi, a ne ljudi, prosto gadovi«, kaže smireni Djevuškin u nastupu gneva.

Takva je slika sveta zatreptala pred očima jadnog prepisivača Djevuškina, pred zenicama obolelim od večnog mravinjaka slova.

Ova knjiga je suza i iprokletstvo pesnikovo svetu u kome ima i mora biti jadnika. Gde bogatim Bi-kovljevima niije teško da podlost zaodenu odorom plemenitosti, a sirotinju, ljuti i plemeniti bod Gorštova i Pokrovskih ponize. U kome gospodare ljudi kojima nije ništa uvrediti sirotu, gde rse deca stide svojih roditelja i suze nedužnih patnika teku potocima svetu u kome poniženi i uvređeni nemaju kud i moraju da se smire pred vinovnicima svoje nevolje. »Bedni ljudi« duže od jednog veka kazuju čitaocu bolećivu poruku: »Ne misli samo o sebi i ne živi samo za sebe! Osvrni se i pogledaj, nađi plemenit i 'dostojan objekat svojih briga i misli!« Oni su žeđ za životom u kome neće biti ni <pomena od nabrojenih, nebrojenih nevolja. I

154

budući da je Dositojevski već na samom početku svog književnog stvaranja, u samotnom noćima, obuzet pesničkim zanosom, čuo jecaje svih poniženih i uvre-đenih; da je njegovo srce ujpilo sveljudski bol, bio je najnesrećnijii među nesrećnicima. I otuda je njegova buna najveća među bunama protiv zla u životu.

Dr Milosav BABOVIĆ




1. і Довільна увага своїм головним компонентом має волю
2. Луи Пастер и значение его трудов для человечества
3. Гердер Йоганн Готфрід
4. 1в выходной кодовой комбинации стало чётным
5. Контрольная работа- Организация и структура психиатрической службы
6. ТЕМАТИЧЕСКИЙ ПЛАН на производственную практику ПМ
7. тема для робочих станцій лептопів і серверів є найпопулярнішим у світі дистрибутивом Linux Ubuntu Windows XP
8. Лабораторная работа 11 Порядок выполнения работы- Изучить основные приемы программирования по напис
9. Жилищное право Понятие жилищного права и его место в системе права Российской Федерации
10. Сущность и способы предупреждения квартирных краж
11. Императорский чай
12. Основы документационной системы управления
13. Повесть временных лет авторство которой принадлежит монаху Киево ~ печорского монастыря Нестору XIIв
14. Тема 3 Природноресурсный потенциал мирового хозяйства План семинарского занятия Часть 1 3
15. ПОЯСНИТЕЛЬНАЯ ЗАПИСКА2 ПЛАНИРУЕМЫЕ РЕЗУЛЬТАТЫ.html
16. Управление рекламой
17. MRPII Философия и основные понятия MRP В начале 60х годов в связи с ростом популярности вычислительных систем.html
18. КЛІНІКО-ПАТОГЕНЕТИЧНЕ ОБГРУНТУВАННЯ ДИФЕРЕНЦІЙОВАНОГО ПІДХОДУ ДО КОРЕКЦІЇ
19. Где когда и как возник род человеческий Как он расселился по Земле В прошлом веке в европейской культуре
20. ТЕМА- Вакуумная печь для химикотермической обработки с газовым охлаждением под высоким давлением